Српски став, 27. 2. 2018, Драган Крсмановић: СССР и грађански рат у Југославији 1941-1945.

ЈБ Тито, В. Бакарић, С. Крајачић Стево Фото: Архива, Вечерње новости

Ових дана, тачније 5. марта навршиће се 76 година од чувеног упозорења које је Коминтерна упутила Јосипу Брозу Титу (Броз) упозоравајући га на штетне последице бољшевизације партизанског покрета.

Нико ван Југославије тада није знао да је још 14. децембра 1941. године Броз већ озваничио своју објаву грађанског рата. До тада у међусобном сукобу али и везан формалним уговорима о сарадњи са Југословенском војском у Отаџбини, Броз је коначно одлучио да интересе револуционарног преузимања власти стави испред захтева противокупаторске борбе. У свом писму Покрајинском комитету КПЈ за Србију послатог 14. децембра 1941. године из Дражевића код Нове Вароши он поред забране да се на територији коју „ослободе партизани не дозволи формирање било којих наоружаних формација осим партизанских“ упзорава:

„Партија мора руководити диференцијацијом која је почела оштрије да се манифестује у масама. Реакционарни буржоаски елементи, бранећи своје класне интересе, отворено издају свој народ, а тиме се изолују од радних маса, које се окупљају око нашег партизанског покрета и Партије бранећи природан и нужан процес. Задатак наше партијске организације јесте да учвршћује радничко-сељачко језгро у национал-ослободилачком фронту, који ће једини спречити да реакционарни буржоаски елементи искористе плодове народне борбе у своје противнародне сврхе…“.

Броз и Комунистичка партија Југославије су деценијама улагале доста труда како би његову личност приказали у најсветлијим бојама, придајући му атрибуте натприродног бића. Он не само да је био визионар, храбар, снажан, интелигентан…. већ су му приписиване и особине скромности и хуманости. Распад СФРЈ и крах комунистичког режима оставиле су српски народ да се суочава са свим негативним последицама ове „мекане диктатуре“ дуге пет деценија. Подељен у више „новокомпонованих држава“, српски народ се нашао национално обесправљен и економски уништен.

Трагајући за разлозима овог националног слома, међу критичарима и поштоваоцима Брозовог „лика и дела“ има много оних који за све криве Коминтерну и Совјетски Савез и њихов злокобни утицај. По њима, Броз је под утицајем тих центара моћи морао да уз народноослободилачку борбу поведе и социјалну револуцију али се одмах након окончања рата осамосталио и 1948. године рекао историјско „НЕ“ Стаљину. Тако се он, поново, приказује као „слободоумник“ који се вешто ослободио „совјетске чизме“ и изградио „самоуправно друштво“, на међународном плану формирајући „покрет несврстаних“.

Чињенице су ипак нешто другачије:

Коминтерна за цело време свог постојања није била наклоњена Србима и Југославији. Лењин и Троцки су у Коминтерни видели алат за реализациу светске револуције која је и у свом националном и у социјалном сегменту била усмерена против Срба као државотворног народа дуге традиције. Нарочито је по том питању значајан Пети конгрес Коминтерне одржан од 17. јуна до 8. јула 1924. године, који је у потпуности оспорио оцену о прогресивности стварања југословенске државе и донео за све комунисте обавезујуће закључке да „у новонасталим империјалистичким државама какве су Пољска, Чехословачка, Југославија и Грчка, право на самоопредељење сваког народа мора доћи до изражаја у пароли – отцепљење угњетених народа у посебне државе“, а у случају Југославије у „издвајању Хрватске, Словеније и Македоније из састава Југославије и стварању независних република“. У то време сличне ставове је износио и сам Стаљин, као у јуну 1925. године када се заложио за актуелизовање „питања самоопредељења, односно промена граница Југославије“ и нагласио да се мора спречити да се тадашње границе Југославије, које су по њему настале као последица ратова и насиља, не претворе у полазну и закониту тачку за решавање националног питања.

На трагу оваквих ставова Коминтерне, Трећи конгрес КПЈ који је одржан у Бечу у мају 1926. године озаконио је сарадњу са националним револуционарним покретима који су имали за циљ рушење Југославије, док је Шести конгрес одржан у Дрездену отишао и корак даље, ¹  отворено заговарајући револуцију и распад земље путем подршке свима који нису желели опстанак заједничке државе.

И на општем плану био је то период класног „чинстунства“ у коме су бољшевизирани комунисти осуђивали као највеће противнике своје дојучерашње саборце – социјалисте и социјал-демократе.

Сучени са фашистичком опасношћу ови ставови се мењају и, након познатог чланка у „Правди“ из маја 1934. године, када је позитивно оцењена социјалистичко-комунистичка сарадња у Француској, покренут је процес стварања „народног фронта“. Била је то тачка на којој су вођство СССР-а и Коминтерна одустали од концепције „светске револуције“ која је довела до драстичног смањења броја чланова комунистичких партија у целом свету и изолације СССР-а.

СССР се под Стаљиновим вођством вратио руској државотворној традицији и заштити сопствене државе а на међународном плану сарадњи са онима који се одупиру нарастајућем фашизму. У пракси био је то повратак старом савезу са Француском, који је коначно и потписан 1935. године. Истовремено уз њега је издата и изјава у којој се каже да: “Стаљин разуме и у потпуности одобрава политику националне одбране коју прати Француска ради одржавања својих оружаних снага на нивоу који је неопходан зa њену сигурност” ².

Нажалост, добрим делом под притиском Велике Британије, која је уместо за отпор, више била за договор са Хитлером и Мусолинијем, сарадња Француске и Русије није резултирала реалним савезом. Имајући у виду одуговлачење са француске и британске стране (и њиховог утицаја на Чешку и Пољску), СССР је августа 1939. године потписао пакт о ненападању са Немачком. Осам деценија касније постоје дилеме о „моралној опраданости“ овог пакта. Из угла државе која се налазила на „првој линији ватре“ и на коју су западне демократије усмеравале ревашистичку политику Немачке, било је логично одагнати од себе опасност у тренутку када није постојала чврста гаранција за помоћ од стране Велике Британије и Француске.

Без обзира на пакт Рибентроп-Молотов, односи између Немачке и СССР-а нису били идилични и све је указивало да ће сукоб бити неминован. Припремајући се за тај сукоб, СССР је настојао да не изазива Немачку али да истовремено изграђује систем у којем би властите одбрамбене позиције јачао и ширио фронт могућих савезника. Због тога је потпуно обустављена револуционарна реторика а повећани напори на обједињавање свих снага које су се могле одупрети фашизму.

Коминтерна до гашења није мењала свој основни задатак ³ али се прилагођавала променама у политици СССР-а изазваних наглим ширењем фашизма. У време након преласка на политику „народног фронта“, доказан у „сумњивим“ акцијама у Шпанији, на политичку сцену је ступио Броз. Радећи истовремено за Коминтерну, НКВД и властиту партију али првенствено за своју незајажљиву амбицију и вешто користећи подршку „бугарске групе са Георги Димитровом“ у Коминтерни, као и благонаклоност њеног секретара, Немца Вилхелма Пика, он се убрзо домогао места Секретара, елиминишући беспоштедно све конкуренте. Броз је од првих дана своје политичке делатности имао неутољиву глад за влашћу. Све што је радио и све чиме се бавио било је усмерено ка властитој промоцији, са јединим циљем стицања неоспорне и неограничене власти.

Комунисти под Брозовим вођством нису у целини прихватили нови правац Коминтерне према КПЈ и њеном деловању, а који се може видети и из телеграма њему упућеног непосредно пре приступања Краљевине Југославије Тројном пакту. Инсистира се на „свенародном отпору“ и сугерише да се не покрећу питања која би могла реметити то јединство, ⁴. уз упозорење на мере опреза и приоритетни рад на објашњавању властитих ставова али и изричито „одустајући од уличних демонстрација и на сваки начин избегавати оружане сукобе маса са властима ]⁵.

СССР је преко Коминтерне слао јасне поруке да није време за класну борбу већ за обједињавање свих снага у одбрани од нацистичке агресије. У то време и Броз се бавио питањима „устанка“. О томе говори и његов рад „Стратегија и тактика оружаног устанка“. Али противно налозима из Москве, рад није третирао устанак против евентуалног окупатора већ само устанак пролетаријата ради преузимања власти.

У њему је одређено да је током преузимања власти предвиђен беспоштедан поступак према „класним непријатељима“: „Најзад, револуционари који подижу устанак морају се користити крваво стеченим искуством паришких комунара и извршити оно што они нису учинили. За време устанка, у данима општег народног јуриша дужни смо да се немилосрдно обрачунамо са нашим крвним и заклетим непријатељима. Безобзирно, беспоштедно уклањањем грађанских и војних главара и свих других заклетих непријатеља народа – то је дужност револуционара“ ⁶. Уместо савезника у отпору нацизму, Броз је у „грађанским и војним главарима“ Југославије видео своје класне непријатеље.

У Брозовој свести и свести његових сабораца, револуционара, Други светски рат није имао значај националног сукоба и одбране националне слободе већ амбијента за реализацију социјалног преврата. Заслепљеност револуционарним заносом и жељом да се из руку буржоазије приграби власт видљива је и у потпуном недостатку осећаја за стварност, о чему говоре и наводи Владимира Дедијера  ⁷ који, коментаришући стање после напада Немаца на СССР, каже: „Тих дана после напада Немачке на СССР, у Београду је владало уверење да ће рат бити веома брзо свршен победом Црвене армије. То уверење је било веома распрострањено у редовима партије. Сећам се добро састанака Агитпропа ЦК за Србију, на којима су учествовали Милован Ђилас, Цана Бабовић, Родољуб Чолаковић, Милентије Поповић и ја (Дедијер) и на којима су постављани конкретни задаци око преузимања власти у Београду, око сређивања проблема исхране, око преузимања појединих штампарија..“.

Прави став Москве у вези са приоритетима политике СССР-а можда се најбоље може видети из онога што је рекао Стаљин у Москви у ноћи 5/6. априла 1941. године приликом потписивања југословенско-совјетског протокола о пријатељству:

„У Кремљу, између 5. и 6. априла, после потписа нашег уговора, г. Стаљин ми је између осталог рекао: „Ја, иако нисам Рус, велики сам руски патриота…. Будућност лежи у савезу свих словенских народа…“. Очигледно је било још тада, да је идеја словенске узајамности и солидарности постала једна од полуга совјетске спољне политике… питање бољшевизације ипак, у овом тренутку, мора оставити у страну онако исто као што су то учинили Енглези и Американци. Има да се савлада највећи противник словенства и свега човечанства – Хитлер и његова Немачка… ⁸

Због брзине немачке акције и силине њене агресије, овај споразум између СССР-а и Краљевине Југославије није имао никакво правно дејство али је допринео да комунисти у још већој мери не саботирају општи напор за одбрану отаџбине.

Не желећи да Немачкој да било какав повод за агресију, СССР је 9. маја 1941. године практично прекинуо дипломатске односе са Краљевином Југославијом а повратак на стару политику уследио је непосредно након напада Немачке на СССР, 8. јула 1941. године. Тада је совјетски амбасадор у Лондону, Мајски, пренео Југословенској влади у Лондону: „Совјетска је влада решена заузети се свим средствима да независност Југославије буде потпуно успостављена; унутрашњи њен режим њена је властита ствар“. Десет дана касније, совјетска влада је позвала да се посланик Гавриловић врати на дужност, одмах, и пре потписивања споразума о обнови дипломатских односа.

Броз и комунисти у Југославији су одмах по позиву који им је Коминтерна упутила одлучили да отпочну оружане акције против окупатора и тако помогну Црвеној армији (чијим су се делом и сами сматрали) да преброди кризу и стабилизује фронт. Ипак, њихово схватање о томе ко је окупатор и шта значи ометати економски потенцијал окупатора битно су се разликовали од онога шта је прописивало међународно право, постојеће законодавство па и обична „логика“.

Показало се да су главне жртве комуниста били српски жандарми, богати сељаци и комунисти „дисиденти“ а да су страшне одмазде по квоти „сто за једног“ Броза остављале потпуно равнодушним и чак сматране доприносом лакшој мобилизацији „маса“. У одредима су уведени комесари и одмах се почело са политичком индоктринацијом и класном борбом.

Посебан проблем је била чињеница да је у Југославији већ постојао „покрет отпора“ односно легална Војска Краљевине Југославије која је одбила да призна „исконструисану капитулацију“ у Априлском рату и која је била не само бројнија, већ и призната од Велике Британије као део савезничке коалиције. Доследни својој политици да светски рат искористе као прилику за преотимање власти, комунисти су покушали да себе афирмишу као независан фактор отпора одбијајући да се ставе под команду Југословенске војске.

Овакво стање је резултирало оружаним сукобима који су нашкодили и Југословенској војсци и оружаним формацијама под контролом КПЈ (партизанима) и помогло Вермахту да оштром акцијом уз примену сурових репресалија и масовних злочина сузбије устанички покрет и поново овлада до тада пространом слободном територијом.

Југословенска влада и Енглези су 17. новембра 1941. године учинили „корак“ код совјетске владе везано за устанак у Југославији али је 6. јануара 1942. године стугао одговор да совјетска влада не сматра опортуним да се меша у устанак у Југославији.

И док се Москва суздржавала од јасног уплитања у међуустаничке сукобе на тлу Краљевине Југославије, Броз је прешао Рубикон и под утиском успешне совјетске контраофанзиве под Москвом и очекујући скори крај рата и долазак Црвене армије, ставио грађански рат и питање преузимања власти изнад антиокупаторске борбе:

„Борећи се истрајно са не мање одлучности као и до сада за јединствени национално ослободилачки фронт српског народа треба најодлучније политички раскринкавати и разбијати све покушаје прибирања великосрпских реакционанарних елемената на било којој бази. У првом реду, то важи за разне четничке фракције… упоредо са тако оживљеном политичком акцијом треба да се развија и војна акција партизанских јединица против реакционарних Недићевих и четничких банди… на територији коју су ослободиле партизанске јединице не треба дозволити оснивање било којих других наоружаних формација осим партизанских“ ⁹.

1. Према закључцима конгреса национално питање у Југославији се може решити: “само сломом капитализма, путем отворене борбе радних маса против власти буржоазије и само путем борбе за успостављање радничко-сељачке власти основане на савезу радника и сељака“ – „право угњетених народа на отцепљење не може се одлагати до победе пролетаријата над капитализмом, него се Партија и под влашћу буржоазије мора најенергичније борити за остварење тога права“… наглашавало се да се национално питање не може сматрати уставним питањем „јер се тиме заступа одржавање интегритета империјалистичких држава. Да је Југославија продукт светског империјалистичког рата у коме се као владајућа нација јавља српска која угњетава остале нације у Југославији“. Повјест СКЈ, Београд 1985, 99.
2. http://libcom.org/library/1914-1946-third-camp-internationalists-france-during-world-war-ii
3. Комунистичка интернационала – Трећа интернационала (Коминтерна), међународна организација комунистичких и њима блиских организација радничке класе целог света. Основана је под руководством Лењина на конгресу одржаном у Москви од 2. до 6. марта 1919. године уз учешће 52 делегата из 30 земаља. Створена је ради организовања „заједничких акција пролетера разних земаља који теже једном циљу – свргавању капитализма, успостављању диктатуре пролетаријата и међународне совјетске републике ради потпуног укидања класа и остваривања социјализма – првог стадијума комунистичког друштва“ (Статут КИ). Деловала је до распуштања 15. маја 1943. године.
4. Телеграм из Москве од Димитрова ЈБ Титу, Јосип Броз Тито, „Сабрана дела“, књига 6, 213. Валтеру 22. март 41. год: „Препоручујемо да заузмете одлучан став против капитулације пред Немачком. Подржавати покрет за свенародни отпор политици ратне најезде. Захтевати пријатељство са Совјетским Савезом…….. Д(имитров)“
5. Телеграм из Москве од Димитрова за ЈБ Тита од 29. марта 1941. године. Јосип Броз Тито,„Сабрана дела“, књига 6, 215.
6. Јосип Броз Тито, „Сабрана дела“, књига 6, 168. Оргинал у Архиви ЦК СКЈ Збирка: штампа, књиге, часописи и литерарни састави бр. 457
7. „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита“, Ријека 1980, 275
8. Стр.пов.бр. 210. Писмо посланика у Москви М. Гавриловића, председнику Југословенске владе са седиштем у Лондону о политици Русије у „словенском“ питању. Москва, 4. август 1941. године.
   
9.  ЈБТ Сабрана дела, књига 8, 10-14, Писмо покрајинском комитету КПЈ за Србију од 14.12.1941.године.