Стање ствари, 15. 1. 2024, Нека се никада не заборави храброст и пркос за сада посљедњег банијског хајдука Живка Кораћа

Мурал Живку Кораћу у Београду Фото: Стање ствари, Јадовно 1941.

Дана 29. октобра 1957. године, у селу Велики Шушњар подно планине Зринска гора код Петриње у срцу Баније, од оца Милана и мајке Руже, рођен је непобједиви и бесмртни херој Живко Кораћ.

Одмах по почетку рата 1991. године, Живко се одазвао позиву и ступио у одбрану српског народа. Током рата био је два пута рањаван (на бенковачком ратишту и на Коридору).

У августу 1995. године, због издаје, дошло је до расула у политичком, али и војном врху. Српски народ је у збјеговима преко Републике Српске кренуо за Србију. Били су то мучни моменти за цјелокупан народ Крајине, који су кулминирали предајом 21. Кордунашког корпуса и дијелова 39. Банијског корпуса СВК. Срби су доживјели понижење, посебно генерал Чедо Булат, који је на хауби једног аутомобила потписао капитулацију хрватском генералу Петру Стипетићу.

Баш у то вријеме Живко Кораћ није желио понижење као војник и као човјек. Одбио је капитулацију.

Није пристао да буде дио „пораженог народа“, нити један од безнадежних очајника у километарској избјегличкој колони, ко зна којој по реду у историји српске Војне Крајине.

Одметнуо се у крајишке шуме и ту провео пет и по година, не желећи да напусти своју родну Банију.

Читаво то вријеме вјешто је избјегавао војно-полицијске потјере. Предност му је била та што је Банију познавао као свој џеп.

На Православну Нову Годину 2001. године, када је шума била без лишћа, Кораћа су прво лоцирали у Мајском Трнику поред ријеке Купе, а онда опколили са преко 250 припадника хрватске војске и полиције.

Борбе су трајале више од два сата, а Живко их је у повлачењу засипао бомбама. Видјевши да је опкољен, посљедњу бомбу је ставио на своје груди и разнио се да не би био жив ухваћен. Није ни помишљао на предају. Уз пламен и пркос, у окрвављеној униформи Српске Војске Крајине, прешао је из овог у вјечни живот.

Могао је Живко прећи Уну на територију Републике Српске. Могао је, али није хтио, јер му је родна груда била светиња.

Сахрањен је на православном гробљу у Петрињи.

СЛАВА МУ!

Нека се никада не заборави храброст и пркос посљедњег банијског хајдука Живка Кораћа!

ВРЕМЕНОМ СЕ ИЗМИЈЕЊАЛЕ СТВАРИ
САМО ЖИВКО ВЈЕЧИТО СТРАЖАРИ!
НИКАД НИКОМ НИЈЕ ПАО РУКУ
СЛАВА ЗАДЊЕМ СРПСКОМЕ ХАЈДУКУ!
ДО ПОСЉЕДЊЕГ ОСТА НА БРАНИКУ
СЛАВА ЗАДЊЕМ КРАЈИШКОМ ВОЈНИКУ!

Тата је био добре душе. Није било кога мрзио, али није дао своје. Кад се запуцало, стално је био на ратишту. Два пута је рањен. Иза кревета му је увијек био црни „шарац“. Волио је природу. Чувао је овце. Био је велики љубитељ животиња. Обожавао је нашег шарпланинца и волио је да поправља гнијезда ластама. Имао је велико срце. Дао би посљедњу мрву крува другима. Волио је да попије као и сваки Србин. Своју земљу и Крајину није желио дати. Није видио живот без ње. Увијек је сестри и мени говорио да га усташе никад живог неће ухватити. Тако се и десило…

Душан Кораћ, Живков син

Наслов и опрема: Стање ствари
(Телеграм канал Република Српска Крајина)