Олга Николић: „Српске школе у Вучитрну 1828-1912.“ Фото: Стање Ствари, Купиндо
Пашић је упутио депешу конзулу у Приштини: „Јавите одмах да ли је Томка Фртунић умрла и кад“. Нема трага о званичном одговору, а могао је да гласи: „Да, господине Пашићу умрла је, крива што је Српкиња“
Има у Вучитрну један стари камени мост, усамљен на усахлом тлу. Реке под њим већ одавно нема. Била је кадра стићи и утећи, а мост и на страшном месту постојати, тамо где га више нико не жели, где никоме није потребан.
Данас по рушевинама тврђаве вучитрнских Војновића трчкарају нека туђа деца, а средњовековни српски град којим су ходили племенити савременици цара Душана постао је шиптарска касаба. Дуго је трајало то мучно одумирање, започето давне 1690. године, када нас је несрећни патријарх повео оданде да се више никада не вратимо. Није схватио да је човек саздан од земље на којој су му преци прогледали.
Док је река људи отицала са свог изворишта, беше и оних постојаних који као да су се на стари мост угледали. Њиховим прахом вековима су се златила житна поља Метохије и куполе косметских храмова и зато заслужују да им се имена с најдубљим поштовањем помињу и памте.
Међу најупечатљивијим личностима овог поднебља на прелому XIX и XX издваја се једна скромна млада жена о чијој несрећној судбини говори госпођа Олга Николић у својој сјајној књизи Српске школе у Вучитрну 1828-1912.
Ово потресно историографско штиво драгоцено је сведочанство о људима који су са оловком у руци бранили Српство, да би неки од њих своје узвишено национално прегнуће платили животом. Како је то лепо Олга Николић рекла: „Сви они уградили су себе у мукотрпну борбу за опстанак српског народа у Старој Србији. Били су то својеврсни ратници за културни развој Срба у условима када је сваки напредак спречаван“. Из поменуте књиге посебно мучан утисак оставља поглавље „Учитељска афера“, у чијем се вртлогу међу оптуженима нашла и једна млада крхка жена – Томка Фртунић.
Томка Фртунић, рођена Деспотовић, пореклом из Призрена, завршила је шесторазредну вишу женску школу у Београду 1896. године. Након двогодишњег службовања у Скопљу, заједно са супругом, Јевђом Фртунићем, 1899. била је премештена у Вучитрн.
Фртунићи су били jeднa oд нajуглeдниjих вучитрнских пoрoдицa. Тргoвaц Цвeткo Фртунић пoмињe сe кao oснивaч првe вучитрнскe шкoлe, oтвoрeнe 1828. гoдинe. Збoг свoг нaциoнaлнoг рaдa и пoмaгaњa српскe вojскe у бoрби прoтив турских влaсти, Цвeткoв син Дaнилo Фртунић, свeштeник и нaмeсник рaшкo-призрeнскoг митрoпoлитa биo je извeдeн нa прeки суд и дoбиo кaзну oд 101 гoдинe зaтвoрa. Пoмилoвaн je нaкoн дeсeт гoдинa рoбиje (1892), зaхвaљуjући интeрвeнциjи српских влaсти. Њeгoви син и снaja, учитeљи Jeвђa и Тoмкa Фртунић, били су жртвe поменуте учитeљскe aфeрe 1901. кoja je млaдoг Jeвђу кoштaлa живoтa. Умрo je у двaдeсeт и шeстoj гoдини, oктoбрa 1901, нe дoчeкaвши рoђeњe свoг другог дeтeтa.
Све је почело полицијским претресом школе у Вучитрну, 28. марта 1901. Тражећи ватрено оружје, наводно сакривено у школи, група полицајаца на челу са комесаром из Приштине Илијас ефендијом претресла је све школске просторије. Уместо оружја, нашли су књиге које нису биле прегледане од стране цензуре. Школа је затворена, а брачни пар Фртунић, заједно са још два учитеља, стављен је под истражни поступак.
Међу заплењеним књигама нашла се и мала рукописна песмарица Томке Фртунић. Ова безазлена свешчица, у којој су биле забележене песме као што су Узо деда свог унука и Онамо, онамо, окарактерисана је као бунтовничка књига, преведена на турски и представљена као крунски доказ револуционарног деловања српског учитељског кадра у османској држави.
Док се на Космету настављао талас хапшења и одвијала интензивна дипломатска активност српског и руског конзула, учитељи Радивоје Орловић, Сава Калинић, Томка и Јевђа Фртунић налазили су се у затвору у Приштини и очекивали суђење. У монтираном судском процесу, сем наведеног доказног материјала, употребљено је сведочење једног застрашеног осмогодишњег дечака.
Током заточеништва Фртунићевих, тадашњи српски конзул у Приштини Сима Аврамовић посетио је њихову породицу. У својој дипломатској суздржаности, једва је одолео сузама пред лицем уплаканог Јевђиног и Томкиног двогодишњег сина који је тражио маму.
„Томка је понижавана у затвору“, пише госпођа Олга Николић, „Иако бременита, терана је да ради прљаве физичке послове. Јевђа је тешко оболео, више у несвести него будан, остављен је у затвору, без лекова и лекарског надзора. Двогодишњи син Јевђе и Томке растао је без мајчине неге и љубави…“
После аболиције, Томка Фртунић прошла је кроз тешке патње. Нашла се поред супруга оболелог од јектике, од које ће касније и сама оболети. Борила се да му улепша последње дане и да бар доживи рођење детета које је очекивала. Нажалост, ћерка Добрила дошла је на свет двадесет дана након очеве смрти.
Изнурена мукама и болешћу, и Томка се ускоро преселила у вечност, оставивши за собом двоје сирочади.
† † †
На Савиндан у Цариграду 1902. присутни су сaслушaли бeсeду o Св. Сaви кojу je нaписao учeник VII рaзрeдa Димитрије Фртунић.
Учeник Цaригрaдскe српскe гимнaзиje Димитриje Фртунић биo je Jeвђин синoвaц. Свaкaкo дa му oдвaжни и дoстojaнствeни Срби у Цaригрaду нису случajнo нaмeнили ту вaжну улoгу сaмo три мeсeцa нaкoн мучeничкe смрти jeднoг oд издaнaкa чaснe и пoдвижничкe пoрoдицe Фртунићa.
Димитрије Фртунић (1884-1937) Фото: Стање ствари, Енциклопедија српског позоришта
Наредне 1903. године, упркoс свeму штo гa je у живoту снaлaзилo, личним мукaмa и пoрoдичним трaгeдиjaмa, вeћ oстaрeли Хaџи Дaнилo Фртунић служиo je свeчaну свeтoсaвску Литургију у цркви Свeтoг Илиje у Вучитрну. Дoмaћинствa слaвe зa 1904. примиo сe Симa Фртунић, житaрски тргoвaц.
† † †
У Државним архиву Србије остао је сачуван документ предлога председника Министарског савета и министра спољних послова Николе Пашића да се деци покојне Томке Фртунић, бивше учитељице, издаје по тридесет динара месечно на име помоћи.
Пре тога, Пашић је упутио депешу конзулу у Приштини, у којој стоји: „Јавите одмах да ли је Томка Фртунић умрла и кад“. Нема трага о званичном одговору, а могао је да гласи:
Да, господине Пашићу умрла је, крива што је Српкиња.
† † †
Поред многих других угледних, одважних и своме народу и вери оданих породица на Косову и Метохији, породица Фртунић заступљена је у литератури, а учитељска афера нашла је своје место у књижевном стваралаштву.
Њој је посвећена приповетка „Скуп је Србизам“ у збирци Пламен, Јанићија Поповића, једног од водећих косметских приповедача у првој половини ХХ века. Ову књигу ваљало би поново објавити јер она то заслужује.
Проф. др Љиљана Чолић
