Стање ствари, Јадовно1941, 28. 11. 2023, Радомир Булатовић: Утврђивање приближног броја страдалих лица у јасеновачком логору

Хрватски усташки логор Јасеновац, јужна капија логора III, Циглана Фото: Архива

Као најпотпунији историјски извор показало се антрополошко истраживање. Да је у Јасеновцу страдало преко 1.110.929 људи, жена и дјеце, тешко ће ко моћи оборити, а било би добро да није тако

Из књиге: Радомир Булатовић, Концентрациони логор Јасеновац с посебним освртом на Доњу Градину, Свјетлост Сарајево, 1990. године.

Уводно слово аутора:

У Заводу за заштиту културно-историјског и природног насљеђа Босне и Херцеговине почео сам 1970. године прикупљати грађу о Доњој Градини. То је ликвидациони центар логора у Јасеновцу, који се налази на босанској страни. Писаних извора није било довољно. Очекивана су антрополошка истраживања 1976, што је наставак оних из 1964. и 1965. године. Антрополошка метода не може дати поријекло жртава, што је изискивало рад у архивима. Из тих разлога, поред осталог, истраживање је трајало релативно дуго. Сталну подршку пружао је Републички одбор Савеза удружења бораца народноослободилачког рата Босне и Херцеговине, на чему овом приликом срдачно захваљујем. Изражавам захвалност рецензентима проф. дру Бранку Петрановићу, дру Ахмеду Хаџировићу и књижевнику Љуби Јандрићу на корисним сугестијама које су прихваћене и уграђене у коначну верзију текста.

ГЛАВА IX

Утврђивање приближног броја страдалих лица у јасеновачком логору

У историографији се помињу различите бројке о страдалим лицима у Јасеновцу од 1941. до 1945. године. Усташе су се трудиле да, колико је више могуће, затру трагове великог злочина. Поред уништавања писане грађе о Јасеновцу, они су вадили лешеве из масовних гробница и спаљивали их. О томе има низ доказа, како на основу антрополошких налаза, тако авионским снимањем кроз специјалну емулзију, које омогућава откривање гробница са и без садржаја посмртних остатака људи, жена и дјеце, као и на основу изјаве Мирослава Мајсторовића — Филиповића да су усташе вадиле и спаљивале лешеве. Пошто је Мајсторовић био једно вријеме и командант логора у Јасеновцу, то је значајније, иако је иначе доказано остацима кокса, пепела и кошчица спаљених лешева на више мјеста у Доњој Градини да су гробнице прекопаване и лешеви спаљивани.

Ако оставимо по страни проблем недостатка усташких извора о броју страдалих лица у Јасеновцу, остају као могућност још три начина да се утврди приближан број убијених људи, жена и дјеце у Јасеновцу. То се може постићи:

1. анализом исказа гробара и крпара,
2. анализом резултата антрополошких истраживања и површина гробница и
3. анализом спискова страдалих лица у Јасеновцу на основу записника Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.

Што се тиче других могућности процјене (приближног) броја жртава јасеновачког логора, као што су процјене без сигурнијих доказа одока и слично, ми се у то нисмо жељели упуштати.

1. Анализа исказа гробара и крпара

Јасеновац је као творница смрти дјеловао од 15. августа 1941. до 1. маја 1945. године. Доња Градина, стратиште јасеновачког логора, кориштена је од почетка 1942. до коначног ослобођења Јасеновца 1. маја 1945. године. Из тих података може се утврдити број дана дјеловања творнице смрти. На основу тога тачно се зна колико је јасеновачки логор био централно стратиште у Независној Држави Хрватској. Искази гробара и крпара дају могућност, са осталим изјавама преживјелих логораша, да се процијени колико је дневно убијено жртава у Јасеновцу. Ми смо у посебном поглављу навели неколико изјава гробара и крпара о начину убијања, сахрањивања и одузимања личних ствари са одјећом и обућом од логораша. Ту лежи основна могућност, да се искаже приближно тачан број страдалих лица у јасеновачком логору.

Егон Бергер је 44 мјесеца провео у Јасеновцу као гробар. Почео је гробарски посао у децембру 1941. године и обављао га до краја априла 1945. године. Између осталог, он каже: „Ја сам био запослен у Јасеновцу као гробар од мјесеца децембра 1941. и знам, да сам са неким друговима покопао дневно око 200-300 жртава“.¹

Јакоб Финци радио је у Јасеновцу као гробар само десет дана, и ево шта каже: „За оно сам десет дана покопао с друговима око 3.000 љешина, међу којима сам препознао љешине петорице гробара, које су усташе дотукли“.² Из ове изјаве слиједи да је Јакоб Финци као гробар дневно покопао 300 лешева са другим помоћницима. То је тачно као што каже и Егон Бергер. Проблем је само у успостављању стварног стања да ли су они у исто вријеме са друговима сахрањивали дневно по 200 до 300 лешева. Стога смо дужни да наведемо још извора, како би ову дилему уклонили, колико је то могуће прецизније и тачније.

Димитрије Секулић вршио је у Јасеновцу службу гробара. Он каже да је било више група гробара. Из тога се може закључити више сахрањених у једном дану од 200 до 300 људи, жена и дјеце. Ево дијела његова казивања: „Не водећи рачуна о томе да ли је жртва убијена или не, усташе би убијања продужили и даље тако, да се лешеви или полумртви људи гомилају у ракама једни изнад других и то са лицем окренутим према земљи. Увек је задаван само један ударац; ово се радило ради уштеде у времену пошто је један ограничен број усташа стајао на расположењу за вршење ових егзекуција, а свакога дана долазио је нов транспорт, коме је требало створити места у новом простору ограђеном жицом. На тај начин свакога дана односно сваке ноћи ликвидиран је исто толики број притвореника, колико је новим транспортом у логор стигло. Напомињем, да се не сећам, да је било дана, за време мог боравка у логору, а да није приспео ни један нови транспорт“…³

Димитрије Секулић даље каже да су транспорти износили око 3.000 жртава. Према томе, у једном дану су морали сви бити ликвидирани да би било мјеста за нови транспорт. О томе он износи овај податак: „Ова масовна убиства из транспорта од око 3.000 жртава, вршила је обично једна група од око 30 усташа. Ово је било могуће због тога, што су све жртве претходно биле изванредно повезане жицама, страховито телесно измучене, а психолошки тако рећи хипнотисане“.⁴

Има и других казивања, да је дневно страдало преко хиљаду људи у Доњој Градини. То значи, да није једна група гробара вршила све сахране у Градини, него више група. То овдје није могуће даље истраживати, јер желимо да пронађемо бар приближан број дневног сахрањивања да би се помножио са бројем дана дјеловања творнице смрти у Јасеновцу и тако добио приближно тачан број страдалих људи, жена и дјеце. Пошто су готово сви убијени претходно свлачени до гола или остајали само у доњем вешу, што је и антрополошка анализа доказала, крпари су имали најбољи увид колико су одјеће дневно преузели, прали, крпили, паковали и отпремали за даљу употребу по усташком плану и програму. Захваљујући стицају околности, има крпара са тако дугим стажом да њихове изјаве имају научну вриједност и могу се мериторно користити у поступку утврђивања приближног броја страдалих лица у Јасеновцу. Стога се наводи исказ Ивана Даниловића, крпара, који је од јесени 1942. године обављао дужност сортирања робијашке одјеће и обуће.

„Свако јутро, када смо се са ноћишта враћали, у нашем стоваришту су биле довезене нове гомиле од 5 до 10 кола крвавог одела и рубља…“⁵ Ако је на једним колима рубље 100 логораша, онда је то 500 до 1000 дневно.

У љето 1942. године са стратишта Доње Градине побјегло је 7 заточеника пред саму ликвидацију. Они су изјавили: „У Јасеновац смо долазили у партијама по 400 људи. Смјестили су нас у жицу III Ц гдје може да стане густо набијено до пет хиљада људи. Усташе су нас опљачкали. Водили су нас на нови насип. Нису давали хљеба ни воде. Људи су падали на раду и били су на мјесту убијани. Свакога дана по пет до шест. Свако вече прелазило је за Градину по шесто до хиљаду људи, жена и дјеце, на клаоницу. Иза жртава остајало је само рубље…“⁶

Ако са овим исказом упоредимо наводе гробара да су дневно покопали 200 до 300 лешева, значи да је толико сахрањивала група гробара, што у једном дану износи за двије групе око 600 до 1000 лица. Узимајући само доњу границу од 600 људи, жена и дјеце, може се израчунати колико их је страдало у Јасеновцу од 20. августа 1941. године до 30. априла 1945. године. Наводимо 20. август, јер су тога дана почели стизати транспорти у Јасеновац свакодневно, а то значи да је и ликвидација исто тако вршена свакога дана. Август има 31 дан. Према томе у 1941. години јасеновачки логор је обављао функцију творнице смрти 133 дана. Ако се томе дода по 365 дана у 1942, 1943, 1944. години то износи још 1.095 дана и у 1945. години још 4 мјесеца, тј. 120 дана, што свеукупно значи, да је дјеловао логор Јасеновац као творница смрти 1348 дана. Ако се помножи 1348 дана са просјечним бројем страдалих жртава у једном дану од 600, значи да је у Јасеновцу живот изгубило око 808.800 лица. Можда је дневно страдало више од 600. У том случају би се могло тврдити, да је укупан број жртава већи. Ако је дневно страдало мање, са 500, онда је то укупно 740.000. Овај број је вјероватно приближан, али би се о њему још касније водила расправа, када се упореди са оријентационим показатељима антрополошког налаза на основу површина гробних поља. То је засигурно ближе него ова оцјена. Наравно, тешкоћа ће се и у овом другом случају јавити, јер постоје три врсте гробница са сигурним остацима, дјелимично истраженим и несигурним посмртним остацима у гигантским гробницама.

Ако се из горњег начина утврђивања приближног броја страдалих лица у јасеновачком логору жели изнијети податак колико је страдало у Градини, поступак је исти.

Градина је била ликвидациони центар јасеновачког логора 1.217 дана. Ако се тај број помножи са 600 добија се бројка од 730.200 или множено са 500 износи 608.500 жртава. Може се рећи да Градина није довољно позната, јер су многи доведени директно на губилиште без пролаза кроз логор у Јасеновцу. То се у антрополошким анализама видјело. Колики је то број, није могуће казати. Уобичајено процјењивање, да је у Градини страдало око 360.000 жртава није одрживо, чак и када би се узело да је дневно у њој страдало само по 300 људи, жена и дјеце. У том случају, ако се помножи 300 са 1217 дана, колико је Градина била стратиште, добива се број од 365.100 жртава. По истом поступку, за читав логор у Јасеновцу, када би се измножио број дана његова постојања 1.348 са дневним капацитетом убијања само од 300, добива се укупно 404.400 жртава. То је сигурно знатно више. Уосталом, да се види шта казују резултати антрополошког истраживања.

2. Површине гробних поља и антрополошка истраживања

Иза Другог свјетског рата у плодној Доњој Градини гробнице нису биле познате. Дјелимично их је растиње назначавало. Гдје год су биле гробнице са посмртним остацима жртава усташког терора, земља се улијегала обиљежавајући тако рубове масовних гробница.

Поједине гробнице гдје није земља орана, него остала ливада, сачуване су у изворном облику. Тамо гдје су изнад гробних поља људи орали земљу, гробнице се теже препознају, али улегнућа и ту наговјештавају гдје се налазе жртве усташког злочина. Стога је значајно откупљивање земље од власника, да би се престало са њеном обрадом и сав меморијални комплекс заштитио и уредио. Поменути закон о заштити Доње Градине је то начелно ријешио и већ се проводи у дјело. Од сељака је земља откупљена, а гробнице обиљежене 1988. године гранитом из Јабланице и на други начин. Сав посао обавља Урбанистички завод Босне и Херцеговине у непосредној сарадњи са Спомен-музејом у Јасеновцу и Републичким комитетом за борачко-инвалидску заштиту СР БиХ.

Када је у Заводу за заштиту споменика културе Народне Републике Босне и Херцеговине 18. априла 1962. године донесено прво рјешење о заштити Доње Градине, у њему је писало да су усташе на већој површини „у току рата побили и у заједничке гробнице покопали око 300.000 жртава из логора Јасеновац, који се налази преко Саве од мјеста гдје су жртве убијане и сахрањиване. Жртве су скелама пребациване преко ријеке Саве и убијане. Тачан број гробница се не зна. Укупно је пронађено 197 појединачних и заједничких (масовних) гробница“.⁷

У почетку, прије крчења шуме и мелиорационих захвата у Градини је било познато само 5 већих заједничких гробних поља, због тога што је терен био мочваран, обрастао шумом и шибљем. Након мелиорационих радова, посебно подизања насипа око Градине, гробнице су постајале све уочљивије. Тако је откривена прва већа гробница на ливади званој „Чалинка“. Ова локација је удаљена од ушћа Уне низ Саву око 1.800 метара, непосредно поред новоподигнутог насипа. На овој ливади се налази 21 гробница са правцем простирања исток-запад и сјевер-југ.⁸

У правцу исток-запад има 16 гробница, величине 30 са 3,5 м. У правцу сјевер-југ смјештено је осталих 5 гробница, и то 3 величине 110 са 3,5 метра и 2 величине 30 са 3,5 м. Ова ливада је власништво Мирка Вукића.⁹ Види се да су гробнице плански формиране са ширином 3,5 метра, а дужина им је различита према дневном броју убијених и сахрањених. Она се овдје креће од 30 до 110 метара, што јасно казује да се сваког дана убијало, али са различитим бројем лица. Зашто би, иначе, гробнице биле дуге 30 и 110 м ако није у питању број жртава које дневно усташе погубе. Ширина је свуда остала иста — три и по метра.

Навођење гробара да је дневно сахрањивано више стотина људи, жена и дјеце гробне површине савршено тачно потврђују. Исто је то видљиво и из извјештаја крпара да су дневно товарили по пет до десет кола крпа — одјеће и обуће са побијених лица. Кад се та чињеница стави у анализу дужине гробница и до 110 метара, значи да је некада дневно убијено и више од 3.000 логораша. Пошто је ширина гробнице 3,50 м, а дужина 110 метара, површина јој је 385 м². Ако се узме да је испод квадратног метра сахрањено само 9 особа, значи да је у тој гробници сахрањено 3.375 лица. Тиме се показује тачним да је у једном дану убијано и преко 3.000 лица. На основу тога се даље јасно може видјети, како је величина гробнице и доказ колико је у њој сахрањено жртава у једном дану. Наглашава се ово у једном дану, јер су усташе тако морале радити, нарочито у љетним мјесецима, јер би иначе настала епидемија када се мртваци не би редовно прекривали дебљим слојем земље са кречом. Ко се буде дубље бавио овим послом, моћи ће тачно према величини гробних поља утврдити и број жртава у њима, а касније ће то бити наведено у укупном износу да би се добио приближан број страдалих жртава у Доњој Градини.

Друго велико масовно гробље налази се на ливади Мирка Вукића. Оно је на јужној страни од претходно наведеног око 120 метара, западно од насипа око 150 метара. На овој ливади постоји 14 гробница, постављених у смјеру сјевер-југ у два реда. Величина сваке гробнице је 12 са 3,5 метра. Ливада се више не коси нити земљиште обрађује. Сава то подручје сваке године плави па је претворено у баруштину из које чешће вода износи на површину дијелове жртава. И овдје ће се израчунати колико је жртава сахрањено у једној етапи пошто се ради о мањим гробницама. Ако је гробница дуга 12 метара, а широка 3,50 м, површина јој је 42 м². Узме ли се да је испод 1 м² сахрањено само 9 жртава, онда је ту 378. То је дневни посао једне групе гробара, а пошто их је било више, не тврди се да је мање убијено у том дану од 378 жртава. Могуће је само више, јер су гробари радили по Градини на више мјеста у истом дану и касније ликвидирани од усташа да не би могли остати као свједоци шта се тамо радило. То су казали и ријетки преживјели гробари.

Трећа гробница се налази на ливади званој „Шиб“. То је земљиште власништво Стеве и Бранка Вукића. Ова њива је удаљена од претходног гробља источно око 100 метара. И јужно исто толико. Њива је укупне површине око 14 дунума. Усљед густог растиња и запуштености терена са мочваром није могуће било раније сакупити детаљније податке. Зна се само да се ту налазе гигантске гробнице, што ће се касније навести са тачном површином.

Четврто гробље је смјештено на ливади Милана Пјевића, од претходног удаљено око 600 метара у правцу југозапада. Њива је величине око 6 дунума. И ту се налазе гробнице. Пошто је и ово земљиште зарасло у шикару, а мочварно је, истраживачи у то вријеме 1962. године нису могли узети прецизније податке.

Пето гробље је у близини горе поменутог на њиви Милке Пејић, величине око 3 дунума, званој „Бјељевине“. На тој су свуда масовне гробнице. И ово је гробље мочварно и зарасло у шикару. Доста бујно црвено растиње га јасно наглашава. (Податке је давао Миладин Малешевић из Доње Градине.)

Доња Градина има површину од 924 хектара. Њена ужа зона гдје се налазе гробна поља, има површину око 39 хектара. Да би се могло приступити уређењу Градине у ужој зони заштите, обављен је попис парцела земљишта како би се могао провести откуп. Главно становништво села Градине живјело је управо на овом ужем подручју све до 3. јануара 1942. године, када је побијено или дјелимично успјело да се бијегом спаси. Имовина им је одузета, а куће спаљене.¹⁰ Тиме је омогућено вршење геноцида у Градини.

1. Егон Бергер, 44 мјесеца у Јасеновцу, Загреб 1966, 58.
2.  Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Злочини у логору Јасеновац, Напријед, Загреб 1946, 25.
3. Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, група масовних злочина окупатора и њихових помагача почињених у Срему, Логори, Сајмиште — Кустодија — Јасеновац, 25. IV 1947, Нови Сад, 89-101.
4. Исто.
5. Сјећање Јевреја на логор Јасеновац, Београд 1972, 77-80.
6. Институт за историју Сарајево, Програм уређења спомен-подручја Доња Градина, историјски елаборат, Урбанистички завод БиХ, Сарајево, с.а, 42. Подвукао аутор.
7.  Завод, Регистар, споменик број 366. Из рјешења Завода за заштиту сп. кул. БиХ број 366 од 18. 4. 1962. године којим се Градина ставља под законску заштиту.
8. Исто.
9. Исто.
10. Исто. Из извјештаја Раде Кнежевића, грађ. тех. Реуфа Бејтовића, геометра и Раде Кнежевића, секретара СО Приједор од 25. X 1961. године о дјеловању јасеновачког логора у Градини.