Светигора, 2. 2. 2024, На данашњи дан манастир Ђурђеви Ступови одбрањен од турске војске

Манастир Ђурђеви Ступовии, Беране Фото: Светигора

На данашњи дан, 2 фебруара 1876. године око двије стотине васојевићких устаника, у цјелодневној борби, одбранило је од турске војске манастир Ђурђеви ступови код Берана.

Своју задужбину Ђурђеве Ступове подигао је Господар Будимља жупан Стефан Првослав, син Великог жупана Тихомира, а синовац Немањин 1213. године. У Манастиру, његовој задужбини, на десној страни наоса налази се његов гроб, над којим стоји запис: “Жупан Првослав, син великога жупана Тихомира, синовац светога Симеона Немање и ктитор мјеста сегов”.

Манастир је подигнут на лијевој страни Лима, под Растовцем, на заравни која се зове Ступови, одмах изнад ријеке понорнице гдје извире кристално чиста студена вода.

Свако архитектонско рјешење бива подложно и жељама ктитора, па и ово. За вријеме Немањића Будимља је била важан културни и политички центар. У њој је живио и сигурно из ње управљао дијелом Немањића државе један од синоваца Стефана Немање (Првослав), а Свети Сава у свом првом уређењу Српске цркве у Будимљи назначује епископа Неофита. Првослав је и свој вјечни боравак предвидио у Манастиру.

Да му не би понорница кости узнемирила, он је дубоко у земљи озидао камене сводове и регулисао понорницу, па је онда над њом сазидао вјечну кућу Ђурђеве Ступове и у њима сахрањен. Црква је једнобродна грађевина са главним улазом на западној и полукружном апсидом на источној страни. Црква и прва припрата су подигнуте у првој половини XIII вијека. Тачно вријеме подизања припрата остало је непознато. У комплексу манастира запажају се три грађевинске фазе. Спољне површине зидова добро су рађене, од камених квадера, који су постављени у водоравне редове, и то се смјењује у неправилном ритму, редови тамније сиге и свјетлијег тврђег камена, по чему би се рекло да су у обради фасада тражени ефекти полихромије. У грађевинском погледу црква припада архитектури, каква се дотле развијала у Приморју у XI и XII вијеку.

То доказује њен тип базилике са нишама изнутра у бочним зидовима и појачавајућим лицима полуобличастог свода, који полазе са наспрамних пиластра, између ових ниша. То доказује и начин на који је купола дигнута између ова два појачавајућа лука, без коцкастога постоља изнад крова. Уз првобитну цркву је прво дозидана једна припрата, фланкирана са двије куле. Љетопис биљежи: “Црква Св. Георгија од два ступа у Будимљи”, а испред ове президана је доцније и спољна припрата.

Фрескописац катедралног манастира Ђурђеви Ступови био је даровити сликар “али су све фреске у љутим ранама, непреболним ранама. Све врсте ватреног оружја пробане су у стријељању анђелских и других светих ликова по сводовима манастира и очи, нарочито очи, и други дјелови фресака падали су заједно са дјеловима малтера. Манастир је био мета вјежбању турских тобџија са артиљеријског утврђења на Јасиковцу. Манастир је разаран и у Првом свјетском рату од стране Аустро-угара, кад су га претворили у коњушницу, а касније у кухињу и спаваону, што је за ионако уништене фреске било погубно.Међутим, и поред свега тога, дјелови фресака су сачувани до данас. На њима се препознаје рука дечанских мајстора, поријеклом из которске школе сликања гдје је насликан сав циклус монолога, илустрованог црквеног календара, по дечанском узору. Претпоставља се да је тај фрескопис урађен још за живота цара Душана.

Велика је заслуга катедралног манастира Ђурђеви Ступови у очувању националне свијести, јединства српског народа и ширењу културе на овим просторима. Године 1219. у Ђурђевим Ступовима је Свети Сава основао једну од првих седам епископија – четврту по реду, о чему се у запису каже: „Четвртаго владику постави Свети Саво у Будимљу у храм Светога Георгија“. Манастир је паљен пет пута, што значи да је он, како народ зна да каже Манастир мученик. Ипак, манастир је обновљен 1925. године. Послије Другог свјетског рата манастир је доживљавао судбину осталих светилишта. Манастир је надживио сваку невољу, није се предавао. Под његовим сводовима одржавани су зборови и сабори, договарани устанци и буне, проглашавана независност Васојевићке кнежевине и донесена одлука о уједињењу са Црном Гором. Манастир је данас сједиште Епархије будимљанско-никшићке. По устројству је мушки општежитељни манастир. Црква је посвећена Св. великомученику Георгију.