ТамоДалеко, 23. 3. 2021, Предраг Савић: Мученичка смрт четника дон Јерка са Крка [из Архиве]

Смотра четника у Сплиту, 1928. Фото: Архива, Слободна Херцеговина

Четничког духовника и идеолога, католичког свештеника, оданог краљу и отаџбини комунисти су 1943. године код Цриквенице заједно са још око 140 четника бацили у јаму одакле се данима чуло запомагање. Кости збратимљених православаца и католика монархиста и данас се тамо налазе

Зашто се нисмо бавили везама дубровачких и четника са оствра Крка и посебно дон Јеролимом – Јерком Гршковићем, римокатоличким свештеником, гимназијским професором, глагољашем, филологом, политичарем Демократске странке, духовним пастиром Равногорског одреда отока Крка у склопу 503. корпуса Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО)?

Ово питање су поставили поједини чланови Удружења „Ћирилице“, после промоције књиге „Госпар др Мате Грацић“ у Требињу. Прва помисо је била да су Крк и Дубровник спајале соколска организација. То овога пута није био случај.

Због своје љубави према рукописним књигама и намере да за своју колекцију купи неке записе на глагољици др Мато Грацић је преко Организације југословенских националиста (ОРЈУНА), успотавио контакте са појединим члановима Старославенске академије са Крка. Оснивањем Старославенске академије у Крку године 1902. учињен је велик корак у правцу научног проучавања, вредновања, али и очувања глагољашке баштине у целини. Афирмисано је старославенско богослужје или како је то изричито наведено у Правилима Старославенске академије (која су одобрена 12. јануара 1903. у Трсту), „сврха је Академије је његовати старославенски литургични језик те промицати његово учење, гајити глагољско црквено пјевање дотјерават га, да буде одговарало црквеним прописима“ (§ 1). Идејни зачетник и покретач Старославенске академије био је крчки бискуп Антун Махнић, иначе по рођењу Словенац.

За глагољашки покрет везана су имена четири Гршковића са Крка. Према писању „Вјесника Старославенске академије „др Атнун, каноник са Крка био је одборник у више сазива (члан најужег оперативног руководства Академије). Мате и Јерко Гршковић су били утемељитељи. Први је био умировљени вероучитељ са Крка и ревизор рачуна Академије у више мандата, а други пензионисани жупник из Врбника, и то још од 1902. године, када је оснивана Академија. Онда се 1913. године појавио и четврти Гршковић најмлађи – Јеролим – Јерко, рођен у Врбнику 1889. године, професор и свештеник, зверски убијен, после мучења од комуниста код Грижана (Цриквеница) 1943. године.

Истарска интернет енциклопоедија, истиче да је „Гршковић, Јеролим (Јерко), језикословац (Врбник, 14. II. 1889 – ?, 1943). Похађао је пазинску гимназију те богословију у Задру, гдје је 1913. и заређен. Славистику и класичну филологију студирао је 1921-25. у Загребу“.

Био је капелан у Добрињу, Дубашници и Врбнику и учитељ у Сушаку и Шибенику. У поменутој Истарској интернет екнциклопедији записано је и следеће: „Редовито је објављивао прилоге о култури и језику. Критизирао је површан приступ врбничкому говору Р. Строхала (Наша слога, 1914., 28-30). Проучавао је глагољашку традицију Истре и доказивао њезину славенску старину те прикупљао глагољск рукописе (Истра, Крк), од којих је десетак откупила ЈАЗУ. Писао је о Тламчењу од муки господа нашего Исуса Христа (Истра, 1929., 6; 1932., 13) и о Кварезималу (Новости, 1938., 105) Ш. Гребла, о истарској старохрватској муки Исуса из 15.ст. (Обзор, 1928., 97), а из Молитвеника Бара Томашића (XVII-XVIII. ст.) објавио је Верси од порођења мајке Божје (Новости, 1937., божићни број).“

О политичком и ратничком ангажману дон Јеролима – Јерка Гршковића нема ниједног слова у хрватским медијима.

Шетња Страдуном 1943. године: Мирко Бенуси, Веселин Чејовић и Миљенко Рељић, илегалци штаба 503 Фото: Слободна Херцеговина

Никола Милованчев, историчар и правник из Љубљане, у тексту објављеном у дненвом листу „Полтика“ од 3. марата 2019. године, расветљава те догађаје у чијем центру је било страдање дон Јеролима-Јерка Гршковића и његових сабораца четника католика са Крка.

Милованчев пише да се први пут суочио с тим причама једног летњег дана 1974. у Цриквеници, кад је у полемици капетан туристичког бродића Винко Црнчић љутито узвикнуо „А ча је требало оних 40 младића побит?”

Касније Милованчев вели да је замолио кампетана да му каже о чему је реч. Објаснио му је да су партизани у време капитулације Италије, септембра 1943, убили групу невиних младића са Крка само зато што су се прикључили четницима.

Милованчев истиче да је после петнаестак година сазнао сам за постојање Резолуције југословенских националиста острва Крк од 23. јуна 1943. упућене Дражи Михајловићу. У резолуцији се наводи (досад необјављено):

„У нашој борби ми смо увек стали уз српски народ, а против свих његових непријатеља, па и данас остајемо уз борбу, коју воде четници и војска под командом нашег вође Драже Михаиловића. Ако се буде земља федератно уредила, ми се вежемо уз српски дио народа, а не хрватски и тражимо, да се оток Крк одвоји од заједнице у којој би Загреб или његови политички представници имали представљати нашу вољу и наше расположење”.

Један део те резолуције објавила је 1986. др Фикрета Јелић Бутић, али су она и њен муж, историчар др Иван Јелић изгубили живот у Туђмановом Загребу 1992. године (уочи тога жалила се да их прате). Милованчев вели, да је главни аутор резолуције из Александрова (данас Пунат) на Крку, био католички свештеник из Врбника дон Јерко Гршковић. Изузетно образован, он је био идеолог и духовни пастир четника на Крку. Овај угледан филолог, хуманиста, гимназијски професор и члан Демократске странке, већ у јесен те године убијен је од комуниста.

Откуд србофилство на Крку 1918–1945? Оно је само у малој мери последица свести да су многи родови некад били православни Срби, нпр. Маричићи, Орлићи, Божанићи (Бозанићи), Василићи, Карабаићи, Лолићи, Ненадићи, Косићи и други. У већој мери то је било опредељење које се у Краљевини изражавало у оданости Југославији, гласању за странке са ослонцем у Београду.

После италијанске окупације, у илегали су створене организације Д. Михаиловића: најбројније су биле у Александрову, од 120 чланова, и у Врбнику, од 60 чланова (на око 1.750 становника – велик број). Осим монархиста, јак је био и партизански покрет. Главни финансијер четника на северном Јадрану били су породица Жиц, власници бродоградилишта у Александрову, најбогатији људи на Крку. Када је септембра 1943. капитулирала Италија, четници су се понадали да ће доћи до искрцавања Савезника на острва. На Крк се тада пребацују делови личких четника из 503. бригаде, која је била под командом Осме британске армије, а са њима део збега из западне Лике – жене, старци и деца.

Тито је, плашећи се монархиста, на Крк упутио др Ивана Рибара, каже Милованчев. Рибар се два пута састао са крчким бискупом Сребрнићем, који је 1941. зграду бискупије уступио усташама. Даља догађања описао је пуковник В. Иветић у „Војноисторијском гласнику” 2004: четници из Лике и са Крка, њих више стотина, и чланови породица, под партизанским притиском, упутили су се на Црес и Лошињ, а Тито је 22. септембра послао наредбу:

„Четничко упориште на Лошињу ликвидирајте”.

Предлози четничке команде Лошиња партизанима да се организује заједничка одбрана од надирућих Немаца били су узалудни. После партизанског напада, део четника се, са два брода, упутио Британцима у Бари.

Други део, после краће борбе и обећања да им се ништа неће десити, предао се партизанима. Обећање није одржано, део заробљеника је одмах масакриран ножевима и бацан у море, на згражавање становника Лошиња. Исту судбину доживели су и монархисти, који су приликом капитулације Италије заузели острва Силбу и Олиб и затим се предали. По казивању једног партизана са Раба (жив је и не могу му навести име), ни приликом њихове ликвидације нису трошени меци.

Други део ухапшених четника (њих око 140) одвезен је са Лошиња у Цриквеницу бродом којим је управљао Јурај Бонаћи, дотад усташки заповедник луке Цриквеница (касније адмирал ЈНА). Одатле су одведени до једне јаме код села Грижане и ту су завршили свој овоземни живот. Старци, жене и деца доведени су на исто стратиште неколико дана касније, вероватно преко Раба. У Цриквеници се још пре тридесетак година причало да се запомагање из јаме чуло данима и да су две-три домаће жене Хрватице биле убијене јер су полуживима давале храну и воду.

У јами код Цриквенице и данас леже збратимљени православци и католици монархисти тих крајева, као и око 150 невиних жена, деце и стараца, Срба из Лике. Пре двадесетак година подигнут је барем крст, натписа нема, капише Милованчев.

Милослав Самарџић, уредник и власник крагујевачких „Погледа“ објавио је привремени списак четничких жртаава на Крку. Списак је састављен 2012. године, и његов аутор који је тада потписан псеудомином Јастреб (актуелан у Југословенском револуционарном покрету – ЈУРЕПО ), и који је тражио да извесно време остане анониман. Сада се зна да је Јастреб заправо био Никола Милованчев.

– Псеудоним Јастреб измислио је Милослав. Ја га никада нисам употребљавао. Соко да, а Јастреб никада, не – рекао нам је кратко Милованчев, који је тада записао:

„Дон Гршковић Јеролим (Јерко), римокатолички свећеник и гимназијски професор, глагољаш, филолог, политичар Демократске странке, духовни пастир Равногорског одреда отока Крка у склопу 503. корпуса Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО); рођен у Врбнику 1889. године, убијен од комуниста код Грижана (Цриквеница) 1943. Господ му је дао да са свог задњег животног пута, са стратишта, види родни Врбник“!

Ево списка убијених четника од 1943. до 1945. године који је направио Милованчев: