Танјуг, РТС, Политика, 6.4.2017, Трагедија Народне библиотеке није била случајност

Народна библиотека, Косанчићев венац 1920-1941. Фото: Архива

Дан сећања на страдање Народне библиотеке Србије обележен је у Холу испред Централне читаонице националне библиотеке, као спомен на уништавање културе једног народа, али и позив суграђанима на сећање и одговорност.

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић каже да је непријатељ знао шта ради и да трагедија Народне библиотеке није била последица нехата.

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић је, обраћајући се присутнима, међу којима је било и представника дипломатског кора, рекао да се операција којом је 6. априла 1941. године уништена Народна библиотека звала „Страшни суд“ и судила је култури једног народа.

„Непријатељ је знао шта ради. Трагедија Народне библиотека није била последица случајности, нехата, грешке. Намерно је гађано у очни живац српске културе и српског народа. Покушали су и скоро уништили ДНК српске културе са жељом да се један народ, његово сећање, дух, идентитет препусте забораву“, казао је министар.

Вукосављевић је подсетио да је пламен тињао три дана, да је оно највредније што смо имали горело три дана, али да се тај пламен спржене и спаљене библиотеке симболично спојио са пламеном којим су гореле мошти Светог Саве.

„Та два пламена спојила су се симболично у велику ватру која осветљава нашу прошлост, нашу садашњост и нашу будућност. Питање је шта ћемо видети у тој ватри. Ватру можемо тумачити као трагедију, изазов, као непријатеља, али и као пријатеља и савезника“, приметио је Вукосављевић.

„Да ли ћемо око та два пламена, те велике ватре, као народ играти симболички плес, да ли ћемо у ватри тражити симболе, питајући се да ли наше молитве иду ка празном небу или се горе налази неко ко ће их услишити и разумети, или ћемо та два пламена искористити да наше бакље пренесемо ближе и да на тим пламенима упалимо бакљу знања, бакљу духовности, бакљу културног препорода и просперитета и да са тим лучама кренемо у будућност? То је велико питање и избор читаве генерације“, рекао је министар.

Он је додао да је на једном од тих пламенова изникао велики симбол српског народа и духовности – Храм Светог Саве, а на другом велики симбол српске културе, образовања и просперитета – Народна библиотека Србије.

Управник Народне библиотеке Србије Ласло Блашковић подсетио је да је приликом нацистичког бомбардовања Народне библиотеке на Косанчићевом венцу уништена зграда у готово све што се ту од њеног оснивања чувало.

Блашковић је навео да се ту налазило 1.300 ћирилских рукописа, од чега је око 100 рукописних књига било на пергаменту, затим 200 старих штампаних књига и инкунабула. Осим тога, у библиотеци су биле бројне повеље, богата збирка млађих рукописа, непроучена збирка турских докумената о Србији и Београду, збирка писама значајна за политику, културу и књижевну историју, збирка старих карата и слика, око 300.000 примерака часописа и књига.

Нестали су и комплети свих српских часописа, аламанаха и календара, и збирка српских и страних новина.

„Људи, невини од сазнања, вели (Александар) Тишма, нису марили за мртве који су на истом овом месту једном крикнули. Волели су свој заборав толико да чак нису нису ни знали за њега. Можемо ли данас, једни другима, уверени да је крај света одавно наступио, као у меланхоличној Тишминој раноранилачкој песми, изговорити опрост, а забарикадиран шестотопни сонет, сјајну ритмичку екстрасистолу, оличену у пронађеној неизгорелој поеми, која ће све нас у истом часу – то је и разлог сваке библиотеке – сачувати?“, казао је Блашковић.

Присутнима се обратио и генерални директор Руске националне библиотеке из Санкт Петербурга Александар Иванович Вислиј, који је констатовао да су и српски и руски народ много страдали током два светска рата, али да оно што се десило у Београду првог дана бомбардовања јесте догађај без преседана.

„Булгаков је рекао да рукописи не горе, али ми видимо да то није тачно. Рукописи горе, а ми треба све да учинимо да се они сачувају. То је у нашој снази и потрудићемо се да тако увек и буде“, поручио је Вислиј.

Говорили су и академик и књижевник Горан Петровић, песник Душко Новаковић, а у музичком делу програма наступио је Гудачки квартет Факултета музичке уметности у Београду у класи редовног професора Ладислава Мезеија.

Поводом Дана сећања на страдање Народне библиотеке Србије, у специјалној комори у Холу испред Централне читаонице изложена је слика „Жена у српском“ Ђуре Јакшића, књижевника и сликара рођеног исте године када је основана Библиотека.

Политика: Дан када је спаљена писана реч Србије

У извештају стручне комисије из јануара 1942. године стоји: Уништене су све збирке осим музикалија и сви инвентари на основу којих би могла да се процени штета. Једном речју, никада није у потпуности установљено шта је све нестало у пламену

Судбина Народне библиотеке у шестоаприлском бомбардовању Београда представља један од главних симбола рата до потпуног уништења који је Немачка водила против Југославије. Пожар је прогутао око пола милиона књига, међу којима су вредни средњовековни рукописи, многа значајна документа, повеље и збирке, писма, карте и слике који су данима били спаковани у сандуцима и у подруму чекали евакуацију.

„Унапред је било одређено у који манастир ће ићи који рукопис, али до евакуације није дошло јер југословенска влада није желела да провоцира Немце”, каже Немања Калезић, историчар, начелник одељења у Народној библиотеци Србије. У метежу након бомбардовања, библиотека која се тада налазила на Косанчићевом венцу данима је горела, док није изгорела до темеља.

О томе шта је све уништено у Народној библиотеци у извештају из јануара 1942. године који је саставила стручна комисија стоји: Све збирке осим музикалија и сви инвентари на основу којих би могла да се процени штета. Једном речју, никада није у потпуности установљено шта је све нестало у пламену.

Од преко 1.300 рукописних књига и старих докумената спасене су свега три књиге: „Зборник српских животописа” који је био позајмљен, „Скраћена синтагма Матије Властара и Законик цара Душана” који се налазио у Музеју кнеза Павла (садашњем Народном музеју) и „Зборник” из 18. века који је враћен 1943. године, али се није сачувао. У библиотеци је било преко сто рукописних књига на пергаменту, међу њима и вредна јеванђеља.

Неповратно су нестали и рукопис из прве половине 15. века који је садржавао „Слово љубве” деспота Стевана Лазаревића, књиге о животима српских краљева и краљица, повеља цара Душана, документи из Зете из времена Црнојевића и документи о Србима под Аустријом, дела старе српске књижевности, збирка турских докумената о Београду и Србији, рукописи са коректурама писаца, међу њима „Дошљаци” Милутина Ускоковића, „Зона Замфирова” Стевана Сремца и „Приче” Боривоја Станковића. Пропала је и збирка писама значајна за политичку, културну и књижевну историју, у којој су била писма Карађорђа, Доситеја Обрадовића, Симе Милутиновића, Вука Караџића и Ђуре Даничића.

Изгубљена је и огромна збирка штампаних књига од 18. до 20. века српских и светских писаца и научника. Библиотека је имала и најпотпунију збирку српских новина, од којих су многе неповратно изгубљене.

„Остали смо без великог броја комплета новина и часописа који су излазили од 1880. до 1941. године. Заувек је избрисан траг о српском новинарству у краљевини Србији”, каже Калезић. Мање је, међутим, познато да је Народну библиотеку слична судбина задесила за време Првог светског рата, у једном од најтежих раздобља у њеној историји.

Народна библиотека се до почетка рата налазила у Капетан Мишином здању, где су били смештени и Народни музеј и Универзитет. У њеној збирци било је преко 4.000 примерака рукописа, око 135.000 различитих књига, 800 бројева новина и часописа и преко 1.200 примерака карата, слика и друге грађе. Непосредно пред рат њен тадашњи управник Јован Н. Томић предлагао је да се најважнији део збирке измести у иностранство. Његова идеја није прихваћена, а Министарство просвете и црквених послова је одлучило да се највреднији рукописи заједно са дипломатским документима склоне на сигурну локацију. Овим рукописима се, међутим, касније губи сваки траг.

Аустроугарска војска је на самом почетку рата бомбардовала зграду Капетан Мишиног здања, која је у то време била највиша у Београду. Како би спасла богате збирке Народне библиотеке влада Николе Пашића је наредила евакуацију. Вредни рукописи и књиге су пребачени у вагоне који су прешли пут од Алексинца, преко Ниша до Косовске Митровице.

По коначном паду Србије овај „плен” је дошао у руке Аустријанцима који су највредније задржали, а остало оставили Бугарима. Мали део грађе заплењен и однет у ове земље враћен је после рата према одредбама из мировног споразума. Један део рукописне грађе који је означен као највреднији још увек се води као нестао. Напоре да се сакупе рукописи који су били расути по европским антикварницама у периоду између два рата обесмислило је ново бомбардовање.

Народна библиотека је за мање од тридесет година два пута уништена. „Нико у Европи није изгубио више споменика нематеријалне културе од нас у првој половини 20. века”, закључује историчар Калезић.

Ана Оташевић