Снимак из представе Александра Михаиловића „У Чије име“, режија Милан Караџић Фото: Народно позориште Ниш
Све се сводило на оно „У име народа“. Тако су почињале све пресуде. И готово.
Судбина коју је чувена Жанка Стокић доживела после Другог светског рата данас је надалеко позната. Неправда према овој глумици била је само одложена смрт, јер иако је успела да измакне стрељачком воду, није дуго поживела након тога. Оно о чему се и даље недовољно прича јесу судбине 60.000 грађана Србије који су страдали у чисткама нове власти, а међу њима, и младих глумаца позоришта у Нишу, стрељаних у једној ноћи.
Подаци који о њима постоје, оскудни су. По припремљеним списковима, непровереним дојавама, готово одмах по ослобођењу одређеног дела града, људи су хапшени и без суђења и по кратком поступку стрељани.
Захваљујући упорности Александра Михаиловића, првака драме Народног позоришта у Нишу, на светлост дана изашла је истина о трагичним догађајима 1944. и 1945. године у којим су страдали млади талентовани глумци.
О њиховој смрти годинама се ћутало, чак и унутар ове куће. Доћи до докумената било је веома тешко. Александар Михаиловић је једва дошао до грађе за своје дело.
– То је било веома, веома тешко. Практично докумената и нема, грађа је врло скромна и углавном штура. Оно што је могло да се пронађе у документацији највише се своди само на оно „У име народа“. Тако су почињале све пресуде. И готово. Један од ретких записа који смо пронашли документује да су 1941. године по доласку Немаца у Ниш управник нашег нишког позоришта и петоро глумаца депортовани у заробљеништво. У исто време део ансамбла позоришта из Бањалуке бежећи од усташа дошао је у Ниш. Глумци из Скопља побегли су пред прогоном Бугара и овде у Нишу су се зауставили – рекао је Михаиловић својевремено за Политику.
Истина, деценијама скривана, ипак није заувек остала под земљом.
– Утврдио сам захваљујући изузетној помоћи кустосâ Народног музеја у Нишу Александра Динчића и Небојше Озимића да је у кратком периоду од ослобођења Ниша октобра 1944. до пролећа наредне године убијено, или прецизније речено, стрељано четворо глумаца старије генерације и исто толико младих академаца из нишког Аматерског позоришта Гимназијалац. Комунистичка власт после ослобођења Ниша почела је масовна хапшења и стварних и потенцијалних противника.
– У првом таласу ухапшени су глумци нишког позоришта Јулијана Јула Буквић, Миодраг Мија Ковачевић, Живојин Жика Вучковић и њихов управник Константин Бата Атанасијевић. Осим управника, сви остали су стрељни. Не зна се, међутим, ни где су, а још мање зашто су стрељани. У исто време у Зајечару стрељан Светозар Тоза Цветковић, управник тамошњег позориште – рекао је он за овај лист.
– Што се страдања младих нишких глумаца тиче, после ослобођења у јесен 1944. године мобилисани су у културну групу пратећег батаљона Главног штаба НОВЈ за Србију и пребачени у Крагујевац. Првих дана наредне године, у јануару 1945, сви су ухапшени под оптужбом да су покушали стварање илегалне равногорске организације. После вишенедељног мучења у крагујевачкој Капислани стрељани су глумци аматери и студенти Марија Мара Вучковић, Александар Аца Илић и Ранко Ковачевић, док је глумац и још увек гимназијалац Драган Михајловић умро од последица тешких батина и мучког пребијања – прича Михаиловић и истиче да се приликом писања дела и рада на представи идеолошки није сврставао ни на једну, ни на другу страну.
Тако је настала драма са насловом – питањем „У чије име”?
Ова престава је премијерно изведена 2017. године, а сада ће се, након неколико месеци затворених позоришта, наћи на летњој сцени у Тврђави, у четвртак (10.септембра) на репертоару нишког Народног позоришта. Режирао ју је Милан Караџић.
– „У чије име“ је истинита драматична прича о стрељаним глумцима Народног позоришта, после ослобођења Ниша 1944.године. На топао и животан начин говори о страдању малог, обичног човека који покушава да опстане у вихору великих друштвених и политичких промена – наводи се у опису.
Срби једини стрељали своје глумце
Специфичност Србије у односу на остале бивше југословенске републике то што је овде стрељано много уметника.
Међу њима је било сликара, музичара, а посебно глумаца, а то није био случај ни у Хрватској, ни у Словенији. Зна се да су одмах по ослобођењу Београда, у новембру 1944, стрељани глумци Александар Цветковић, Јован Танић и Љуба Васиљевић, као и да су хапшени и, залагањем Митре Митровић (прва супруга Милована Ђиласа, кљижевница и министар просвете у првој послератној српској влади), спасени Олга Спиридоновић, Жанка Стокић (касније је осудио Суд части) и многи други.
Према подацима које је 2013. изнела Државна комисија за тајне гробнице, без образложења убијено је 77 уметника. Чак је и знање немачког било виђено као довољан разлог за смрт.
Дуња Савановић, Телеграф.рс
Александар Михаиловић У ЧИЈЕ ИМЕ Режија: Милан Караџић
