TrebinjeLive.info, 6. 1. 2016, Уз стогодишњицу бродолома под Медовом – На данашњи дан [из Архиве]

Пароброд „Бриндизи“ у пловидби 1916. Фото: TrebinjeLive.info

На Бадњи дан 6. јануара по новом, а 24. децембра по старом календару 1916. године у скадарском пристаништу Медова десила се велика трагедија српских добровољаца који су кренули у помоћ црногорској и српској војсци у борби против Аустроугарске која је тих дана имала офанзиву на херцеговачком фронту у предјелу Клобука и на Мојковцу – гдје је извојевана позната побједа Црногорске војске у Мојковачкој бици 5, 6. и 7. јануара 1916. године.

Поводом стотину година од те трагедије, у овом тексту подсјетићемо се тог догађаја у којем је било и 17 добровољаца из Херцеговине. Ови дични јунаци пошли су са осталим родољубима из САД да помогну своју браћу која су гинула у црногорској и српској војсци за слободу.

Група добровољаца, њих око 480, кренула је у мисију слободе, јер је чекала преко 100 дана на пут ка Европи. Кренули су 2. децембра 1915. паробродом из кандаског града Халифакса. Са добровољцима је била и мисија Црвеног крста на чијем челу је био љекар Ђуро Гуча, Словак из Војводине.

Претпоставља се да се на броду нашло више од 500 добровољаца и знатна количина новца, мноштво санитетског материјала и других потрепштина сакупљених од наших исељеника у Америци. Пароброд је 18. децембра стигао у Напуљ, а два дана касније добровољци су стигли у Бриндизи, гдје су премјештени на истомени брод који је пловио под италијанском заставом.

Пароброд „Бриндизи“, који је изграђен 1895. године, био је дугачак 62,63 метра, а широк 8,40. Носивост му је била 863 тоне. Покретала га је парна машина укупне снаке 122КС. Имао је помоћна једра и максимална брзина му је била 11 чворова. До почетка рата тај брод био је у служби поштанског саобраћаја у јужном Јадрану, а уласком Италије у рат преусмјерен је за потребе Италијанске ратне морнарице и брод је 23. децембра (4. јануара) запловио према луци Сан Ђовани ди Медова, а услијед страха од њемачких подморница пратила су га четири торпиљара и једна полутеретна лађа.

Међутим, на само 500 метара од луке Медова, 24. децембра (6. јануара) изјутра, брод је наишао на савезничку дефанзивну мину, једну из низа постављених како би се аустроугарским пловилима онемогућио приступ заливу и убрзо је потонуо.

У споменици потопљеним добровољцима под Медовом из 1939. године и у текстовима Требињца Славка Стијачића, можемо наћи врло сликовит опис тих догађаја од прије стотину година.

У тим свједочењима стоји: „Одједном се чула јака подмукла детонација од експлозије, млаз воде је шикнуо у вис и читав брод је обавијен црним густим димом. Људски крици, револверски пуцњи и оштри и храпави звуци паробродске сирене звали су за помоћ“.

Потресно свједочанство оставио је и један од преживјелих – Перо Грубач из Никшића чији су коријени из Оровца код Требиња.

Грубач свједочи – „Пала је ноћ. Пала помрчина. Густа. Не видиш ни прста пред оком. Брод Бриндизи гаси сва свјетла. Опасно је. Вребају нас. Остала је да гори, колико се сјећам, само једна жишка на крми. Кад у неки вакат поче да се провиђа. Неко рече: ‘Ето тамо неких планина!’ Биће да су то биле Проклетије. На њима снијег. Изађосмо на палубу. Вије се изнад наших глава црногорска ратна застава. Запјевасмо: Ој свијетла мајска зоро… Неко богме опали из револвера. Мало по мало, брзо ћемо ми стићи на фронт. Тамо нас чекају очеви, браћа и дједови. Сви који су се од огњишта могли одвојити и пушку подићи. Вала, говорасмо, запамтиће непријатељ наш долазак! И запамти, божија ти вјера али на други начин! Пуче нешто испод нас, сило небеска! Преполови брод. Почесмо да се топимо и, што оно Његош рече, да се за пјену фатамо. На површини воде се дешавају чуда невиђена: пуца ка на фронту. Људи прекраћују себи муке. Послије пет и по сати стиже неки брод и поче да нас купи по води. А море се, као заинат, распомамило. Мало нас је још живих било на површини воде. Ко ти је онда, мој брате, знао да плива?!“.

Према писању „Јадранске страже“ из 1932. године „катстрофи је допринијело и то што посада није спустила сва четири чамца за спасавање, већ само један, у који се сама укрцала. Огорчени добровољци су отворили ватру из револвера и већину их поубијали, а неке тешко ранили“.

Прецизних података о укупном броју путника, настрадалим и преживјелим и вијек послије трагедије нема. Процјене броја страдалих варирају између 320 и 400, а преживјелих између 130 и 190.

Према подацима сакупљеним непосредно пред Други свјетски рат, страдало је 328, а спасено 183 добровољаца. Према тим подацима међу страдалим је било 205 Црногораца (40%), 98 Херцеговаца (20%), 86 Личана (17%), 48 Бокеља (9%) и 27 Босанаца (5%).

Према неким новијим истраживањима на броду је било 542 добровољца, од којих је 386 погинуло, а 145 спасено, док је 11 успут задржано на лијечењу. Од тога 385 је било поријеклом из Црне Горе, 85 из Херцеговине, 70 из Лике и Крајине, 70 из Боке, а 30 из осталих крајева.

Из Херцеговине бродолом су преживјели: Милан Ђајић из села Оровац, Јово Јелић Орашје-Зупци, Милан (Риста) Круљ село Завала, Видо Лучић село Мркоњићи, Јован Трифа Нинковић село Врбно, Драго и Перо Прцовић из Придвораца, Јово Сима Ћук рођен 1895. у селу Шћеница (Требиње), Јован Драшковић село Фојница, Новица Драшковић село Сливља, Рајко Милошевић село Рудо Поље, Живко Перовић село Данићи, Георгије Сушић село Автовац, Ђуро Вуковић (Невесиње) и Мрдеља Јанић (Коњиц).

На иницијативу исељеника у Америци, у спомен на страдале добровољце код Медове, на Цетињу је 1939. године подигнут, а на Спасовдан 6. јуна 1940. године (Спасовдан је одабран за свечано откривање споменика у част Битке на Граховцу 1858. године која се одржала на тај празник) свечано откривен и освештан споменик Ловћенска вила, рад вајара Ристе Стијовића.

Споменик представља фигуру ловћенске виле која у десној руци држи високо подигнути мач као знак побједе, а у лијевој ловоров вијенац којим крунише медовске жртве.

Споменик је свечано открио изасланик краља Петра II Карађорђевића, а присутан је био и тадашњи бан Зетске бановине Божидар Крстић. Подизање споменика био је успјешан довршетак иницијативе коју је још септембра 1930. године покренуо Милош Радуновић својим текстом у „Американском Србобрану“, чије је сарадник био и Митар Мрдић из Оровца, а касније уредник његов земљак Јован Шулов Ђајић.

Споменик је финансиран претежно прилозима исељеништва, исте оне заједнице из које су потопљени добровољци кренули на свој посљедњи пут, па отуда не треба да чуди што на њему, уз датум када се катастрофа догодила, стоји у урезан натпис: „Потопљеним добровољцима под Медовом подигоше Југословени из Америке и Канаде“.

Добровољци су, како је записао историчар Душан Берић, а и ова прича то показује – највиша савјест српског покрета, оно најизраженије и најфиније што је он створио кроз историју. Лаганим напорима на себи и у себи.

 
Здравко Шакотић