Челебићи, логор за српске заробљенике Фото: Вечерње новости, screenshot
„Ма ништа се не бој, кад нас запале то не боли! Кад нас запале, ићи ћемо код тате“, овако је тихо и одглумљеним ’радосним гласом‘ крајем маја 1992. Нада Вујичић брисала сузе сину Ђорђу, шестогодишњаку, док су у учионици Основне школе у селу Брадини чекали да ’истекне навијени сат‘ до када су заточене Српкиње са децом морале да кажу где су њихови мушкарци крили оружје.
Малом Ђорђу се баш тада припишкило. Тражио је да га мајка одведе „иза зграде“ док су мрке комшије, Хрвати и муслимани стајали испред врата учионице грозно претећи.
– Пишки у гаће, сви пишкимо – тешила је мати сина.
Једно од страшних сећања Јоване Вујичић на најраније детињство у Брадини, некада највећем српском селу између Сарајева и Мостара, које је постојало до 27. маја 1992. Тада је имала осам.
Већ 28. маја комшије муслимани и Хрвати су Брадину сравнили са земљом. После рата избројано је да су побили 209 српских цивила.
Жене су голоруке скупљале лешеве својих мушкараца и затрпавали их земљом испред цркве
Зоран Ђорђић тада је имао 27 година. Био је митраљезац, један од четрдесетак наоружаних Срба који су покушали да одбране куће. Нису успели. Заробљен је 28. маја на Бјелашници, са групом од 11 мештана који су кренули у пробој ка српским положајима. Прво су одведени у хотел „Мразиште“ на Игману, где је „столовао“ Јука Празина, два дана касније у логор Силос, затим су их вратили у логор Челебић, у Коњиц, где је провео 187 дана. Имао је Ђорђић скривено, мало парче хартије и исушену оловку. На том парчету папира живи његово сећање.
– Рецимо, 21. јула позвали су Жељка Клименту Кељу да изађе из хангара зарад неког посла. Климента је био најбогатији Србин у крају. Дан пре тога, када су га изводили стављали су му флашу ожујског пива на главу и пуцали. Тог 21. јула нису пуцали у пиво, него у потиљак. Гледао сам лично. Пуцао је Алмир Падаловић, који је тада би на смени страже са Османом Денићем Нанетом.
Тортура у којој су испадали зуби
О МАЛТРЕТИРАЊУ у логорима у Челебићу написано је хиљаде страница сведочанстава, али није како су Срби тучени за потребе Турске ТВ.
– Стављали би нам железо којим се причвршћују железнички прагови за шине у уста, а онда би нас тукли палицама. То гвожђе је било тешко око килограма и логораш више није смео да га испусти кад добије ударац, јер му се пише још горе. Испадали су зуби… То је после приказивано као српско мучење муслимана на Турској ТВ, у филму од 45 минута – сведочи Горан Ђорђић.
Ово је само део Ђорђићевих ратних траума из Челебића које преноси на почетку разговора за „Новости“.
А Јована Вујичић (40) и Зоран Ђорђић (59) и ове године 25. маја су се срели на парастосу у разореном селу. Њима је заједничко и што су рођаци по бакиној линији. Зоран је био на истом положају када је Драган Вујичић, Јованин тата, погинуо. После рата, свако са својим преосталима нашли су се у Америци у Рокфорду крај Чикага. Зоран се вратио 2008, а Јована пре три године. У Америци су се нашли у склопу „5.000 виза које су арапске земље купиле за Србе“ да се према монструозној идеји „разбацају по свету“ и да никад не сведоче шта се заиста догађало у рату у Босни.
Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде
Они ипак сведоче.
– Пре искуства у школи, сећам се ноћи 25, 26. и 27. маја када је цело село било у збегу у шуми где су наши мушкарци покушали да одоле нападу комшија. Тата ми је погинуо тих ноћи, а када је пуцњава престала, некако смо допузали до кафане Сретена Зеленовића где је већ било жена, деце и стараца. Моја мајка је мене и Ђорђа водила за руку, а најмлађи брат Драган имао је свега два месеца и био јој је на бедрима. Заспала сам одмах у подруму те кафане, а пробудио ме је глас наоружаног комшије друге вере који се појавио у подруму и заповедио: Предајте се! Предати смо – рече тихо мати и онда су нас одвели у ту учионицу.
Јована памти и како су жене ишле да скупљају своје мртве мушкарце и како су их доносиле у порту Храма Вазнесења Господњег. Њој су тих ноћи убијени отац, стриц, деда и ујак. Уплакане жене доносиле су мртве, а деца су их гледала из порте. Била је киша и вириле су ноге и руке покојника. Жене су однекуд доносиле земљу да прекрију мртве. Тек после су нашли неке муслимане којима су платили да ископају плитку раку.
– Киша је падала и вране су грактале као да плачу уместо наших мајки, тетака, стрина тих дана – сећа се Јована.
Даље не може да заборави како су, пошто су „комшије“ преживеле Србе одвели у логор у Коњиц, жене најстрашније малтретиране. У неколико дана „чекања“ у Брадини њих је мајка одвела код тетке у засеок Подраце, па су бежале у суседне Брђане да би у селу Загорица нашли Хрвата који је пристао да их прошверцује до Кисељака. Међутим, њега су ухапсили „његови“ дан пре него што је требало да пођу.
– Мати је понела моје неке медицинске папире да имам „ангиомојилипом“, младеж изнад усне који може да се прозли сваког тренутка. Нека Хрватица Јасна Џумбур, која је „надгледала“ нашу несрећу у том селу, сажалила се и написала нам дозволу да идемо у Кисељак. Тамо смо преспавали у кући код Хрвата за шта је мајка платила бурмом са венчања. Онда смо некако стигли у Хаџиће – приповеда Јасна.
Јована Вујичић: Авион којим смо дошли у Њујорк пао у океан пошто нас је оставио у далекој земљи
Рат и живот у предграђу Сарајева ова жена памти као низ чудних и необичних и надреалних догађаја.
– Дошавши у Хаџиће, сместили су нас код жене у стан са двоје деце. Она беше муслиманка која је чекала да „оде“ на њихову страну. Постали смо породица од две жене и петоро деце. Много смо се заволели у тој патњи. Ишла сам у школу кад није пуцало, а мати је некако нашла посао да буде кондуктер у аутобусу Хаџићи – Пале. Једног дана дошла је са посла и рекла да је дала отказ због свађе са директором јер је од ње тражио да наплаћује карте и војницима. Следећи дан, мајку је заменила друга жена у аутобусу и он је погођен са муслиманских положаја, а жена је погинула.
Даље Вујичићева приповеда да је мајка Нада негде 1994. одлучила да их одведе у избеглиштво – изненада и ненајављено. Тада је већ имала фризерски салон и имали су да једу… Отишли су у место Ражањ у Србији, у камп, а када је мати позвала Хаџиће да види шта има ново, речено јој је да је њихов стан погођен гранатом.
У Америку су Вујичићи отишли такође изненада. Сећа се да је мајка чула за „арапске визе“ и аплицирала. Кренули су 17. јула 1996.
– Брат Драган је у возу за Атину кукао да неће у авион, јер ће да се сруши, али је морао. Када смо слетели у Њујорк, још док смо чекали да нас прихвате, разумели смо да се нешто догађа. На ТВ смо убрзо видели да је тај авион ТYY 800, којим смо дошли, покупивши друге путнике, пао у океан!
Опростила сам нисам заборавила
– ОПРОСТИЛА сам свима, али нисам заборавила. Мене је мислим Дух Свети довео назад са породицом и сада на Фрушкој гори, светој српској планини, имам времена да пишем да се не заборави – причала нам је Јована Вујичић.
Јована каже да је мајка Нада крива што пише, јер она је у Ражњу док су били у избеглиштву „прва почела“. Наиме, када је брат Ђорђе у школи добио задатак за састав на тему „Да рата не буде“, он није знао како, а Нади је из руке, кроз сузе „испала“ песма:
НАУЧИ МЕ ТАТА
Свему ме научи тата мој,
да земља много држава има
и шта је рад и шта је зној,
да добро није добро свима.
Охолим није доста ни свијет,
човјеку сине и мало је много,
сутра ће доћи и наше „отет“
да човјек живети не би мого.
Мање су људи, што више имају,
душе губе а ратове воде,
своје не виде туђе отимају
не значе им ништа наше слободе.
Слобода је сине рече ми тата
кад то и твоје доста и много,
кад нема крви кад нема рата,
кад би и мрву дијелити мого.
Дође и јутро рата које никад заборавит нећу,
у коме нестаде и мој тата,
које ми одузе радост и срећу!
А сад сањам тамо неку земљу
у којој никад неће бити рата
и у сну молим вилу за жељу
да се пробуди мој тата.
Прича ратника Зорана Ђорђића је мушка и нешто другачија. Прошао је два логора и био евидентичар зла у Челебићима, а онда је три године ратовао у редовима војске Републике Српске и три пута био рањен. Отишао је из Братунца 1998, када је расељене из Хаџића почео да коси рак донет НАТО авионима 1995.
– Да се вратим, пресудило је 1.186 изјава о ратним злочинима над Србима које сам прикупио у Рокфорду као председник Удружења расејаних логораша из Републике Српске. Звали су ме из РС Симо Тушевљак, Урош Пејић и Урош Пена који су истраживали те догађаје за МУП РС. Дошао сам 2009. У ствари, можда је пресудан разговор био са инспектором Павићем из Бостонске филијале ФБИ у Америци, који ми је рекао да ако ми не утврдимо ко је чинио злодела никад неће бити откривени починиоци – прича Ђорђић.
Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде
Указује он затим на злодух геноцида над Србима у овом делу Херцеговине. Вели да се чак четири парастоса одржавају 25. маја на обележавању страшне погибељи: у Требињу, Гацку, Брадини и Рокфорду, у САД. У Брадини, додаје, нема ниједне кошчице убијених Срба, јер су ексхумирани и однети у Требиње. Остала је црква у којој се моле два пута годишње. Каже Ђорђић да Српкиња на овом простору није родила 32 године.
– Ја сам један од ретких који је по доласку назад обновио кућу у Брадини и стајала је до 2018. Онда су ми комшије поново напале дом окривљујући ме да сам „покретач“ новог рата против њих, јер је на основу мојих доказа покренуто 18 оптужница против суседа који су чинили зло. На подручју Брадине између Мостара и Сарајева до 1992. беше 55 српских села са око 3.800 стамбених објеката. Беху две цркве и 17 гробаља. Данас кад гледате Брадину, гледате у геноцид и урбицид.
Објашњава саговорник како суђења за злочин над комшијама Србима у БиХ трају од 2009.
МУП РС је Тужилаштву БиХ 2008. године доставио доказе за подизање оптужнице против припадника муслиманске Армије БиХ: Зије Ланџе, Фаика Шпаге и Вахида Алагића, да би 2009. године Тужилаштво БиХ зауставило истрагу, на иницијативу страног тужиоца Дејвида Швендимана, уз образложење да „нема доказа“. Године 2011.Тужилаштво БиХ је подигло оптужницу против Миралема Мацића, који је судијама казао име наналогодавац а злочина у Брадини 25-27. маја 1992, а то су: Јасмин Гуска (начелник МУП Коњиц за време рата) и Енес Туцаковић (начелник полицијске јединице у Коњицу). Тужилаштво БиХ је 2012. појачало истрагуу овом случају и почело да прикупља доказе за суђење, али под сумњивим околностима у само неколико дана током јануара 2012. умиру сва тројица оптужених (Гуска, Туцаковић и Мацић) иако нико од њих није имао тешке здравствене проблеме. Тужилаштво БиХ у свом поседу има ратни дневник који је водио Миралем Мацић, где су сви догађаји 1992-1995. детаљно описани.
– Ја сам набавио тај дневник, не кријем – наставља Ђорђић.
– На суђењима тек треба да буде откривено како је Енес Јахић, војни аташе Армије БиХ у Холандији, главом једне Српкиње разбијао прозоре у школи у Брадини и како је гинеколог Јусуфбеговић нашој сународници, чијем су мужу одсекли главу и њом играли фудбал, дао инјекцију пред порођај и како је родила дете које је 28 година непокретно. Чекам на правду.
А како је уопште изашао из два логора и преживео ратиште ни Ђорђићу није јасно.
Када су их ухапсили на Бјелашници испоставило се да га је Јука Празина знао као поштара у Сарајеву и да му се „јавио“ у хотелу „Мразиште“. Оданде су га одвели у Силос, у Тарчин, затим у челебићки логор.
Пуштен је изненада 17. новембра 1992. пошто је управник мучилишта Паво Муцић одлучио да дезертира „преко гране“ схвативши да креће рат Хрвата и против муслимана.
– Ја сам се разумео и у ауто-механику и чуварима логора сам поправљао кола – говори Зоран. – Хазиму Делићу, муслиманском шефу логора, раније сам оправио „фићу“, а Павао је од мене тражио да му претресем цео џип, скинем тапацирунге и проверим да нема каквог метка. Док сам то радио показао ми је купљена три пасоша: хрватски, српски и муслимански и открио да одлази из „лудила“. Пуштен сам да идем кући 17. новембра, а онда ми је дан касније дошао Хрват да каже да исте ноћи морам да „нестанем“ из Брадине. Већ 19. сам био у Другом батаљону Игманске бригаде ВРС, на касатићким положајима.
Драган Вујичић
