Вечерње новости, 1.3.2014, И усташе и балисти убијали по Србији

369. појачана хрватска пешадијска дивизија (Хрватска легија) на Источном фронту Фото: Архива

После 70 година и даље се расветљавају тајне масовних егзекуција, од јесени 1944. до ослобођења 1945. Војници НДХ, који су с нацистима опседали Стаљинград, и муслимани и Албанци из СС Ханџар дивизије променили униформе у партизанске

КОМУНИСТИЧКИ злочини дословно су избили из земље на Брду мира изнад Горњег Милановца 70 година пошто је Озна ту убила без суђења неколико стотина људи. Кости жртава су откривене јер су се осушили борови посађени поврх гробнице да би је сакрили. Гробови оних које је Озна прогласила народним непријатељима и убила систематски су уништавани по наредби Александра Ранковића од 18. маја 1945. године.

Народноослободилачки одбори треба да учине све што је потребно да одмах уклоне (сравне са земљом) сва гробља као и појединачне гробове окупатора и домаћих издајника и да се на тај начин избришу сви трагови о њима, остало је записано.

Жртве су побијене на основу Уредбе о војним судовима, коју је издао Титов Врховни штаб у мају 1944, а њоме је прописано да за пресуду, укључујући и смртну, нису обавезни докази: „…Код установљења истине о делу и кривњи оптуженог суд није формално везан ни за каква доказна средства, већ доноси своју одлуку по слободној оцени“.

Захваљујући овом „правном акту“, Озна је у Србији убила 55.000 људи, чија су имена и презимена до данас откривена. Тај број није коначан јер су наређења и архиве Озне уништаване. Процене броја жртава у комунистичким „дивљим чишћењима“ крећу се и до 100.000 убијених.

Историчари претпостављају да су егзекутори у Горњем Милановцу могли да буду исти они из Југословенске бригаде који су убијали у чачанском крају. Реч је о јединици састављеној од бивших хрватских усташа, учесника опсаде Стаљинграда, којима је командовао потпуковник Марко Месић.

Он је био командант свих хрватских трупа током немачке опсаде Стаљинграда и за исказану „храброст у борби против бољшевика“, постао је „велики официр хрватског гвозденог листа“ и одликован је немачким Гвозденим крстом.

А после заробљавања постали Југословенска бригада

– Југословенска бригада била је састављена од људи из 369. ојачаног хрватског пука, формираног у НДХ, који је 1941. отишао на Источни фронт. Пук је уништен код Стаљинграда јануара 1943, а од преживелих заробљеника и бораца из других хрватских јединица, почетком 1944. формирана је Југословенска бригада и у јесен исте године упућена у Југославију – наводи др Николић.

Највећи проблем за освајање власти у Србији за Броза је била чињеница да у њој практично није било партизана, ни озбиљне подршке комунистима. Зато није могао да направи локалну Озну каква је створена у Хрватској и БиХ, која је и „прочистила“ унутрашње непријатеље, искључиво међу Србима.

Према изјави Душана Биланџића, на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда Броз је рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали“. У атмосфери страховладе комунистичке вође нису се обуздавале у јавним иступима, па је Милован Ђилас изјавио да „Србији није довољно пуштено крви“.

Београд, октобар 1944: ОЗНА у Кнеза Милоша 67 Фото: Риста Марјановић

Озна стрељала у Војнотехничком заводу у Крагујевцу

За освајање Србије Титу је била неопходна помоћ Црвене армије, иза чијих тенкова су ишле пресвучене Месићеве усташе, правцем преко Зајечара према Поморављу. Тај пут оивичен је масовним гробницама које су тек недавно откривене. И партизанима и ознашима који су стигли из Босне да „дисциплинују“ Србију било је мноштво бивших усташа, домобрана и муслиманских нациста. По терору у срцу Шумадије, Крагујевцу и околини, истакла се Шеста босанска бригада 17. ударне дивизије.

– Ова јединица је, због свог састава, била позната под именом Муслиманска бригада. Две трећине њеног састава чинили су муслимани из БиХ, већим делом бивше усташе, али било је и припадника 13. СС Ханџар дивизије, међу којима и 93 Албанца са Космета. Јединицом је командовао Хрват, или покатоличени Србин Саво Трикић. Они су извели невиђене злочине у Шумадији – наводи историчар Милослав Самарџић.

Комунисти, бивше усташе и есесовци харали су Шумадијом од октобра до децембра 1944. кад је пало највише жртава „револуционарног терора“. Младиће које нису убили, силом су мобилисали.

– По доласку у Шумадију, 6. муслиманска бригада је имала 500 војника – муслимана и Албанаца, а онда је у њен састав мобилисано 2.500 малолетних Срба. Месец дана касније, после судара са елитним немачким трупама код Бијељине, бригада је расформирана због превеликих губитака. Изгинули су или рањени готово сви српски дечаци, а није погинуо ниједан Албанац – наглашава Самарџић.

Марко Месић командовао најпре усташама а после партизанима

У Београд су први стигли ознаши из Шесте личке, а међу њима и мајор Милан Трешњић, који је много година касније признао да је око 10.000 Београђана побијено без разлога. Само у кварту којим је он командовао убијено је 800 цивила, а Београд је имао 16 квартова. Ранковић је отворено замерао хрватској Озни, над којом није имао ингеренције, јер су је водили лично Тито и Стево Крајачић што је у Загребу било само 200 стрељаних, мање него у једном београдском кварту.

Према сведочењу Марка Милуновића, после „ослобођења“ Београда дуж пруге од Младеновца па све до престонице били су изложени углавном голи лешеви „народних непријатеља“.

ЈЕДИНА КАЗНА СМРТНА

ЗА разлику од Хрватске и Словеније, Србија се још није суочила са истином о невероватним злочинима Озне, јер су њени наследници и данас моћни и повезани у „братсво у крви“, кажу историчари.

– Одмах по окончању ратних дејстава, Озна се бацила у лов на унутрашње непријатеље, односно на сузбијање сваког опозиционог рада или јавног испољавања незадовољства новим политичким поретком.

Намера да Озна буде „сила изнад закона“ огледала се и у томе што је за сваког ухапшеног кад је предаван војном суду тражена смртна казна. Кад то не би било прихваћено, уследили би жестоки протести и улагани напори да се захтев Озне реализује – наводи историчар др Коста Николић.

ШЕФОВИ БЕОГРАДСКЕ ОЗНЕ

ЗА српску престоницу није била планирана класична шема изградње Озне. Одељење у Београду је било аутономно и директно је за свој рад одговарало Александру Ранковићу, односно Титу.

За првог шефа Озне за Београд крајам октобра 1944. био је именован Слободан Пенезић Крцун, који је на тој функцији остао веома кратко, а за наследника је изабрао је Милоша Минића.

Овај је убрзо постао републички јавни тужилац, па је Озна практично владала и правосуђем. Следећи шеф Озне за Београд био је Вељко Мићуновић, који је убрзо именован за начелника црногорске Озне, а на његово место дошао је по окрутности чувени Јово Капичић.

БИЗАРНЕ ГРЕШКЕ

КАДРОВИ Озне из БиХ, Хрватске и Црне Горе најчешће никада нису били ни у Србији, а камоли у Београду, па је долазило до бизарних грешака, када би промашили улицу или адресу и хапсили или убијали погрешне људе.

– Било је случајева да се грешком стреља лице са истим именом и презименом, а онда се у извештају каже „нема везе, и он је био непријатељ данашњице“ – каже историчар др Срђан Цветковић.

Борис Субашић