Бој на Чегру (1809) Фото: Википедија, Константин Н. Ненадовић (1903) Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа…
ОСМАНСКИ Хуршид-паша узидао је у кулу крај Цариградског пута лобање јунака који су у мају 1809. изгинули са војводом Стеваном Синђелићем на Чегру да уплаши Србе, а постигао је сасвим супротно.
Окрутни заповедник Ниша само је оснажио култ самопожртвовања „за крст часни и слободу златну“ и од Синђелића створио митског хероја, који је са својим Ресавцима, уз које су били устаници из Алексинца и Ражња, зауставио неупоредиво већу турску војску.
Србија је јуче, као и ранијих година, државном комеморацијом обележила 214.годишњицу историјске битке. О Боју на Чегру и жртви Стевана Синђелића је већ 1809. крајишки капетан Раде Вучинић из Карловца, као депутат Правитељствујушчег совјета известио француски двор:
– Војвода Ресавац би први нападнут у свом шанцу од Турака, који развише велику насртљивост или боље рећи једну врсту беснила, али им он опет доказа, шта може српска храброст и топовска и пушчана ватра са његова шанца. Пустошећи редове Турака, он их примора на повлачење са знатним губицима. Турци два пута обновише напад са истом упорношћу и два пута искусише исту судбину. Тада паша, главнокомандујући, раздражен, храбраше своје војнике говорећи им: „Није ли срамно видети да 70.000 Турака не могу ништа против 2.000 неверника?“ Требало је узети шанац а, ако то није могуће, он ће им свима редом отсећи главе. Спремише се и за четврти јуриш, који беше још страшнији и крвавији него први. Турци најзад успеше да уђу у шанац, јер ров беше испуњен мртвима, који су пали у пређашња три јуриша, али чим Срби видеше, да им због близине Турака ватрено оружје постајаше некорисно, они се послужише прошцима, које беху спремили. Ово беше страшна касапница. Срби се опираху, што могаху тврдоглавије, убијајући Турке тојагама. Кад у овом клању Срби буду сведени најзад на једну стотину, њихов храбри војвода Ресавац, да не би постао плен Турака, запали магацин с барутом и минама и на тај начин погибе са целим својим народом, а и са Турцима.“
Херојска жртва Синђелића и његових устаника у популарној историји засенила је другу, ширу слику, која није тако славна, али је веома поучна и упозоравајућа. Она приказује властољубиве и завађене српске војводе чији је сукоб дошао до врхунца у најгорем тренутку, када су припремао сукоб највећих хришћанских сила Европе: Француске, Аустрије и Русије. Тадашње српске вође то уопште нису схватале и за 1809. су предвиделе офанзиве и проширење устанка према Неготинској Крајини, Новом Пазару и Пријепољу, Нишу и Босни.
– У реализовању оваквог ратног плана рачунало се на садејство са Русима. Међутим, неуспеси Руса у рату са Турцима, као и промена неких команданата, што је довело до свађе и лошег командовања, незадовољство војске и становништва, поништило је све дотадашње успехе устаника. Срби су, без обзира на поступке Руса решили да самостално ратују према својим плановима – наводи историчар мр Добривоје Јовановић.
Око 18.000 српских бораца је почетком маја 1809. стигло на обронке Сврљишких планина изнад Ниша, у коме се налазило око 3.000 Османлија. Због заваде „политички подобног“ команданта Милоја Петровића и искуснијег војводе Петра Добрњца није искоришћена бројчана предност за освајање града. Добрњац и Хајдук Вељко Петровић су тражили напад, док Турцима не стигну појачања, а Петровић је наредио утврђивање у земљано-палисадна утврђења, шанчеве, надајући се руској помоћи.
Најистуренији шанац, на брду Чегар, који је требао да прими прве турске нападе, градио је Стеван Синђелић са својим Ресавцима. У исто време Наполеонов шпијун Дибаше, пренео је Османлијама информацију да се Србија покренула у самоослобађање без помоћи Русије. Турци су чаркама куповали време док су у Ниш убрзано стизала појачања: пред одлучујуће нападе, османске трупе су бројале 30.000 до 35.000 војника.
– Карађорђе се за помоћ обратио Русима. Тражио је, на основу обећања, да Руси пређу Дунав и да тако привуку турску војску. Устаничке снаге нису биле довољне да успешно ратују на више фронтова, јер су због неактивности руске војске, Турци велике снаге упутили према устаницима, а нарочито према Нишу – наводи Јовановић.
Бечки обавештајци су забележили да је дан пред напад нишки епископ послао свог човека Милоју Петровићу да га обавести о томе, али му овај није поверовао, већ га је затворио. Када је за то сазнао, Карађорђе се заклео да ће убити Милоја Петровића.
Турци су опколили Синђелићев шанац и засули га артиљеријском паљбом са брда Виник. Тобџије су били енглески плаћеници у османској војсци. Срби су гинули, али се нису повлачили. Преживели, којих је било све мање, одбијали су пешадијске нападе, како пише један савременик: „Турци вазда налеташе на чегарску утврду, али док својим лешинама не испунише ров пре ње, не могаше масовно ући“. Када су дословно преко лешева ушли у шанац, започела је беспоштедна, али безизгледна борба прса у прса. Са последњим преживелима Синђелић се пробио до магацина са барутом и дигао га у ваздух.
– Док се водила борба око чегарског шанца, остале српске јединице само су посматрале битку. Млавски војвода Пауљ Матејић је покушао да притекне у помоћ, али га је турска коњица разбила. Покушао је и топовском ватром да заустави турске нападе, али је морао да престане када су се Срби и Турци измешали у шанцу. Очевици су изјављивали да су неки војници из шанца Милоја Петровића пошли у помоћ Ресавцима, али их је Милоје силом враћао: „Синђелић се полакомио да постане командант у Нишу, зато се истакао чак на Чегар, он први. На част му, али нека се сам крвари, ако му треба“. Губици устаника били су велики. Они се крећу од 2.000 до 4.000. погинулих. Устанички логор са једанаест редута је био сравњен – наводи Јовановић.
Иако су устаници претпрели страховит пораз, Синђелић је однео победу и зауставио турско напредовање према долини Мораве.
Османлије исцрпљене ужасном битком на Чегру вратиле су се у Ниш. Тек око половине јуна, један одред од 6.000 војника је дошао до Делиграда, а главнина тек крајем јуна.
ЦЕНА СЛОБОДЕ
ФРАНЦУСКИ песник и академик Ламартин је 1833. Цариградским путем прошао крај Ћеле-куле (Куле лобања) и записао: „Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен темељац независности њихове отаџбине. Нека Срби чувају овај споменик! Он ће њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући којом ценом су је њихови очеви платили“.
Борис Субашић
