Вечерње новости, 1. 9. 2013, Остоја Милисављевић: Хрват само – католик!

После покатоличавања долази похрваћење: Српчићи на обуци за усташке јаничаре, мали Козарчани у логору Фото: Архива

Средства информисања католичења Срба и посећивање делегација прелазника Павелићу, по свом значају дижу у небо: „Хрватски народ“ пише да је то „корак ума и срца“.

АНТЕ Павелић је свечано дочекао делегацију прелазника и одржао пригодни говор: „Сматрајте великом срећом за покољење Ваше, за покољење свих нас, да се у овом дијелу Хрватске домовине најприје и најоштрије почело и провађа се оно што може бити највећа заслуга наше сретне и сретније будућности. Ви знате… вашим корацима иду и друга браћа, иде и остали народ и кад се то доврши наша земља, наша домовина бит ће потпуно сигурна…“.

Средства информисања католичења Срба и посећивање делегација прелазника Павелићу, по свом значају дижу у небо: „Хрватски народ“ пише да је то „корак ума и срца“. „Нова Хрватска“ пише да је примање изасланика прелазника из жупе Барања по свом значају „повијесни догађај у животу“ НДХ и да „он значи одлучни преокрет у сређивању унутрашњих хрватских прилика“.

Задовољан учинком католичења Срба министар Пак изјављује: „Независна Држава Хрватска подупире акцију прелаза грко-источњака у католичку вјеру, јер је тај прелаз само поврат пријашњој дједовској вјери, јер је држави познато, да је тај само промиџбом из тог хрватског племена створено накнадном промиџбом српство. Овим прелазом на дједовску вјеру враћа се јединство хрватског народа и свим оним крајевима, где је силом то јединство ослабљено, они се враћају исконским својим предајима и духовним изворима. Он поручује свим Србима одречно и врло јасно: ‘Тко не жели из било којих разлога признати ово повијесно питање, просто му стоји напустити територију ове државе’.“

Ватикан здушно подржава католичење Срба у Хрватској, па кардинал Малоне, преносећи папине речи, усташкој мисији при Светој столици (заправо Николи Рушиновићу) 14. фебруара 1941. године изјављује: „Света столица мисли на Хрватску, јер за њу Хрват католик не може се замислити Хрвата који не би био католик.“ Још додаје и да се „Света столица весели“ католичењу Срба. Степинац је то похвалио веома задовољан и присетио се свог „дневника“ у који је под датумима 3. и 4. јул 1934. године унео и ово: „Да је већа слобода и довољно радника, Србија би била за 20 година католичка“. Чезнуо је што ту своју жељу не може да оствари.

МИЛИОН ПОВРАЋЕНИКА

ДИОНИЗИЈЕ Јуричек, католички свештеник, челник државног равнатељства за понову, вјерски одсјек задовољан је темпом католичења Срба, па већ 25. октобра 1941. године наговештава како ће због католичења Срба „римокатоличких жупа морати оснивати много – за скоро милион повраћеника, колико је предвиђено да ће бити, буде ли се ствар одвијала као до сада…„.

Митрополит Јосиф у Београду тражио је од генерала окупиране Србије фон Турнера да интервенише како би престало присилно католичење Срба у НДХ. Он му крајем јула 1941. године шаље Промеморију са прилогом у коме су се налазили подаци о геноциду над Србима у Хрватској. Под бројем 4. писало је и ово:

„Од самог почетка усташке власти почеле су да терором преводе у католицизам многе православне Србе. Зна се за интимну везу између католичке цркве и усташке власти, што је факат да међу стожерницима усташке власти има приличан број католичких свештеника. Понуда за католичење учињена је најпре државним чиновницима православне вере… Скренута им је пажња да у државној служби могу остати само они који приме католичку веру. И не само то. Лишавајући српски народ његовог свештенства, католичка црква насилним мерама нагони православне на вршење католичких обреда… Католички свештеници долазе са наоружаним усташама, затварају православне цркве и одузимају црквене матице. Пошто претходно опљачкају све црквене драгоцености…“.

Ова Промеморија није променила стање у католичењу Срба. Турнер није ништа предузео.

Виктор Новак приказује фрањевца Сидонија Шолца као једног од најпрозелитистичкијих агитатора и усташких мисионара „у терору над Србима и католичењу Срба“, а клеристичка штампа ставља га у ред „Светих мисионара“. О њему и његовом раду на католичењу Срба говори Сретенко Драгић 20. марта 1941. године: „Одмах после убојства српско-православног свештеника из Нашица… дошао је патер Сидоније“ и наговарао Србе у моме селу да пређу у римокатоличку вјеру говорећи им: ‘… да сви пређете у римокатоличку вјеру, јер ћете сви изгинути…’.

Након неког времена патер Сидоније поново је дошао у Церемошњак, али га нико од Срба није дочекао. Већ 19. августа 1941. године дошле су наоружане усташе у Церемошњак. Одмах су провалили у кућу Жарка Долића и убили њега и његовог сина Стеву и опљачкали кућу. Ту исту ноћ отерали су 18 Срба мушкараца, жена и дјеце у логор у Славонску Пожегу.

После тога су Срби из Церемошњака прешли на римокатоличку вјеру. Преверио их је патер Сидоније, који је обилазио са наоружаним усташама и остала српска села у срезовима Нашице и Славонска Пожега и Подравска Слатина и силио народ да пређе на римокатоличку вјеру. Претио је да ће их дати потући и протјерати, говорећи: ‘сви ћете преко Дрине или у Дрину’.

Под притиском у срезовима Нашице, Славонска Пожега и Подравска Слатина сви Срби су прешли у католичку веру. Патер Сидоније присилно је покатоличио и српско село Будимце и многа друга српска села. Учитељ Петар В. Ковачевић, из Балевице за Сидонија каже: ‘… сва зла Срби су поднијели са стране католичких свештеника преко усташа, Сви су Срби под најужаснијим терором прешли на католичку јединоспасавајућу вјеру. Од тих свећеника громовник у нашем срезу (Нашичком) био је патер Сидоније Шолц. Он је на најзверскији начин дао убити нашег мјесног попа Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили (одрезали му нос, језик, огулили браду, распорили стомак и замотали цријева око врата…).

Патер Сидоније био је страх и трепет за Србе, па су га једног дана Срби ухватили и убили’.

Остоја Милисављевић