Вечерње новости, 10.10.2021, Бабкен Симоњан, почасни конзул Србије у Јерменији: Зашто немате ниједан споменик о страдању Срба: Изборити се за признање геноцида над Србима

Бабкен Симоњан, књижевник и преводилац, почасни конзул Србије у Јерменији Фото: Вечење новости

Страдање отаџбине и свог, јерменског народа, књижевник и почасни конзул Србије у Јерменији Бабкен Симоњан је вазда живео управо тамо где су букнули последњи сукоби.

Тешко је подносио, ко зна који по реду, напад на његов Нагорно Карабах. Још теже би му било да се којим случајем затекао далеко од завичаја. Био је у Јерменији и сведочио. Зато га дуго није било у Србији коју воли и често походи.

Ових дана у Београду промовише књигу Историја Јерменије чувеног јерменског историчара и хроничара из 5. века Мовсеса Хоренација, коју је објавила издавачка кућа „Пешић и синови“. Песник, есејиста, преводилац и србиста написао је предговор и уредио ово издање које је, како у разговору за Новости поносно каже, за Јермене као Свето писмо:

– Читаоци у Србији ће у овој књизи видети и своју историју, своју крваву прошлост. Срби ће схватити какву судбину су имали Јермени кроз векове. Хоренације је оставио сведочанство о нашем постојању. Сведочанство о јерменској култури и историји. Књига је значајна не само за Јермене, већ и за светску културну баштину. У Србији се појавила у правом тренутку, јер је демон поново подигао главу с намером да уништи све што је изворно, све што има корене. Да нас нема више. Објављивањем оваквих књига то му нећемо дозволити.

Да ли је идеја о објављивању „Историје Јерменије“ на српском била ваша, будући да годинама радите на продубљивању веза наших народа?

– Није. Пре неколико година случајно сам на сајму књига у Београду упознао издавача Весну Пешић. Она ми је открила да намерава да објави „Историју Јерменије“ и замолила ме да напишем предговор. Рекао сам јој да могу да будем и уредник, јер у књизи има много имена и топонима да се не би поткрале материјалне грешке. Радили смо скоро три године. Књига је изашла почетком 2020. године, а у јуну смо имали неколико промоција у Јеревану. Представили смо је у Јерменској академији наука и у Музеју књижевности и уметности. И београдска промоција у Аеро клубу је била веома посећена, а имала је и шта да чује од два академика – Аелите Долухањан која је написала есеј о књизи и Ашота Мелкоњана, директора Историјског института Јерменске академије наука.

О чему нас учи Хоренаци?

– Хоренаци не пише само о прошлости Јерменије, већ и о народима Грчке, Персије, Египта, Рима, балканских земаља, Грузије, кавкаске Албаније и других земаља. Књига обухвата период од неколико миленијума, а пружена је целовита слика догађаја и катастрофа које је јерменски народ доживео. Ова књига мора да буде крај узглавља свих Срба, јер је у њој пресликана и ваша прошлост.

Како?

– Срби, нажалост, нису доследни по питању признавања геноцида над сопственим народом, а требало би да се боре за то. Питам се зашто овде не постоји ни једно обележје, ни један споменик посвећен тим страдањима. Шта раде овдашњи историчари? За шта се залажу, ако не за то? Српски сам држављанин и имам право да поставим ова питања. Није само Јерменија моја земља, моја је и Србија. Да ли академици размишљају о споменику жртвама геноцида у Првом и Другом светском рату, током пет векова турског зулума, геноцида који су починили Албанци на Косову и Метохији? Досад нико није покренуо питање да се призна геноцид над Србима и забринут сам због тога.

Како је Јерменима пошло за руком да око четрдесет земаља прихвати чињеницу да је 1915. године над њима извршен геноцид?

– На признавању геноцида мора темељно да се ради, ми смо по том питању доследни. Турска не може да избегне историјску истину, али и одговорност за смрт више од милион и по људи. Геноцид су признале САД, Русија, Француска, Летонија, Немачка, Швајцарска, Пољска, да не набрајам све. Не размишљајући о томе да ли ће покварити односе са Турском, те државе су признале највећи злочин у протеклом веку. Историјске чињенице не могу да се обришу, а ми смо им захвални због тога. Срби су морали да покрену питање геноцида над сопственим народом. О томе говорим са болом и жалошћу. Ја сам то питање покренуо. Кроз своје књиге сам то урадио.

Објавили сте 2000. књигу „Од Арарата до Косова“, а често истичете везу између ове митске планине и наше јужне покрајине Косова?

– Косово су отели Србима, а Арарат Јерменима. Арарат је наше огледало, икона нашег народа коју су Турци отели. Арарат се види из Јеревана. Али, између Арарата и Јерменије је граница. Арарат је симбол нашег постојања, извор нашег народа, као што је Косово за вас. Где је први пут формирана Српска православна црква. Али, Арарат је увек наш и увек ће бити наш. Ми тако осећамо.

Формално, ипак, није ваш?

– Вратиће се Арарат својој матичној земљи. Кад устајем гледам Арарат и добијам невероватну енергију. Умивам се, доручкујем, гледам Арарат. Јерменији Арарат увек недостаје. Могу да га гледам непрекидно данима. Никад се не понавља. Стално мења свој облик. У разним тренуцима дана, увече, у поноћ. То је необјашњива лепота, необјашњива величанственост. Кад гледам Арарат размишљам како Турци не могу заувек да уживају у њему. Не могу да уживају на нашим исконским територијама. Једном мора све да буде враћено, као што чувена српска изрека каже: „Све што је отето је проклето“. Арарат ће им бити проклет. Никад они неће живети тамо. Верујем у будућност своје земље и свог народа. Без те вере песник или књижевник не може да ствара. Ако нема у себи веру, није за тај посао. Без наде и вере не можемо да опстанемо.

A што се, као што сте у време ратних сукоба говорили, хришћанство брани у Нагорно Карабаху?

– Не брани се само тамо хришћанство у Јерменији, већ хришћанство света. Јерменија је кост у грлу многих сила. Кост коју не могу да прогутају. Али, Јермени и Јерменија су вечни и неуништиви.

Да ли је и су прошлогодишњи сукоби са Азерјбеџаном били везани за неке геополитичке догађаје?

– Они се стално сукобљавају са нама. Рат се завршио, али има сукоба. Нагорно Карабах сада чувају руски миротворци. Што се тиче Азербејџана, он никад није постојао… каква је то нација која три пута за сто година мења своје писмо – латиницу у ћирилицу, па опет у латиницу?!

Познато је да имате бројну и утицајну јерменску дијаспору. Колико је она била активна током сукоба у Нагорном Карабаху?

– Јесте имамо бројну јерменску дијаспору која је увек била уз своју матичну земљу.

У чему се огледа сличност српског и јерменског народа?

– Слична нам је судбина. Срби и Јермени су браћа по страдању. То се најбоље одражава у поезији и књижевности.

Како успевате да будете тако национално хомогени и јединствени?

– Када је отаџбина у питању сви Јермени су солидарни, а земља је за нас изнад свега.

Шта ми Срби можемо да научимо од вас?

– Од Јермена треба научити како треба волети отаџбину, националне корене и традицију и сачувати историјско памћење јер без тога смо осуђени на нестајање.

Може ли се, ипак, догодити да Јерменија призна лажну државу Косово?

– Јерменија никада неће признати независност Косова.

ЧЕСТИТКЕ ЛОМПАРА ЗА ПРЕВОД ЊЕГОША

Ви сте као књижевник и преводилац скоро цео свој опус посветили Србији, њеној књижевности и култури. Један од ваших највећих подухвата је превод Његошевог „Горског вијенца“. Докле сте стигли?

– Превео сам четвртину књиге, али нисам стао без разлога. Мало сам се удаљио од Његоша, но не заувек. Превео сам и његову чувену песму „Ноћ скупља вијека“ која је божанствена. Професор Мило Ломпар ми је честитао: „Ви сте превели његову најлепшу еротску песму која није лака за превођење.“ Планирам да објавим допуњено издање Антологије српске поезије на јерменском, 2003. је изашло прво издање. Нашим читаоцима је ваша поезија блиска и драга срцу, као да читају јерменске песнике. Мислим да ће ми Бог дати дуг живот и здравље да бих извршио своју мисију и остварио своје идеје.

Драгана Матовић