Вечерње новости, 10. 12. 2022, Одлуке на Другом АВНОЈ-у донете без кворума: Полуистина о броју делегата на заседању АВНОЈ-а врeменом постала непобитна историјска чињеница

Друго заседање АВНОЈ-а, Јајце, Независна Држава Хрватска, 29.11. 1943. Фото: Музеј Југославије

НА СКУПУ у Јајцу, на коме су донете историјске одлуке о укидању монархије, увођењу републике, формирању шест федералних јединица – Хрватске, Србије, Црне Горе, Словеније, Македоније и Босне и Херцеговине – и ударен камен темељац за увођење комунистичке власти у земљи, само две од шест републичких и једне административно недефинисане, војвођанске делегације, имале су какав-такав кворум.

Из Црне Горе је у Јајце дошло свих 16, из Босне и Херцеговине 46 од 53 изабрана делегата. Из Хрватске 37 од 78; из Србије 24 од 53; из Словеније 17 од 42; из Војводине два од осам. Из Македоније и Санџака није дошао нико. Простим сабирањем, лако је утврдити да је у Јајцу било знатно мање од половине изабраних делегата.

Ваља рећи и да је председник АВНОЈ-а хрватски политичар др Иван Рибар на Првом заседању новембра 1942. у Бихаћу био представник Хрватске, док је у Јајцу преко наћи постао представник Србије. А у Председништву су били босански лекар и политичар Војислав Кецмановић, црногорски комуниста Иван Милутиновић, хрватски лекар Павле Грегорић, словеначки књижевник Јосип Видмар и босански пуковник Сулејман Филиповић, који је у лето, те 1943. године, усташку униформу заменио партизанском. Војислав Кецмановић је водио цео ток заседања и предлагао све кључне одлуке АВНОЈА.

Из записника са овог заседања, који је публикован 1953. године, може да се реконструише цео ток састанка. Председавајући ни за једну одлуку није тражио гласање, већ је примењивао следећи принцип:

– Према вашем аплаузу могу само констатовати да смо једнодушно прихватили.

После уводних поздравних церемонијалних говора, за говорницом се појавио Тодор Вујасиновић, известилац Верификационе комисије и делегат из Босне и Херцеговине:

– Мој би приједлог био да ми поред 142 поднесена пуномоћја присутних делегата верифицирамо не само свих 108 одсутних, већ да сматрамо вијећницима како 11 одсутних другова из Санџака, тако и 42 одсутна из Македоније!

Председавајући: – Прима ли се извјештај Верификационог одбора?
Узвици: „Прима!“
Председавајући: – Прима ли се приједлог да се верифицирају пуномоћја одсутних?
Узвици: „Прима!“ (аплауз)

Табеларни преглед броја присутних делегата Другог заседања АВНО-а према броју опуномоћених делегата Фото: dzonson.wordpress.com

Тако је легализовано да мањина од 142 делегата одлучује у име већине од 153 (161) одсутна делегата и да се усвоји декларација којом је АВНОЈ проглашен „врховним законодавним и извршним представничким телом Југославије“ и „врховним представником суверенитета народа и државе Југославије као целине“.

Страница из објављеног Записника са Другог заседања АВНОЈ-а која показује однос присутних и одсутних делегата заседања. Фото: dzonson.wordpress.com

Записник даље сведочи:

Председавајући: – Питам Вијеће да ли се слаже са приједлогом декларације?
Узвици „Слаже се!“ (буран аплауз)
Председавајући: – На основу једнодушног аплауза констатујем да је декларација Другог засједања АВНОЈА примљена једногласно.

ЗАБРАНА ПОВРАТКА КРАЉА ПЕТРА У ЗЕМЉУ

На дневни ред после декларације стигао је предлог да се формира „Национални комитет ослобођења Југославије“ као привремени орган врховне народне власти, односно привремена Влада. Председник Националног комитета ослобођења и повереник за народну одбрану (читај: министар) постао је Тито, потпредседници су били Едвард Кардељ, Владислав Рибникар и Божидар Маговац, повереник за спољне послове др Јосип Смодлака, за унутрашње послове Влада Зечевић, за просвету Едвард Коцбек, за народну привреду Иван Милутиновић, за финансије Душан Сернец, за саобраћај Сретен Жујовић“

Буран аплауз и узвици: „Прима се!“ и „Живео АВНОЈ!“ – одјекивали су двораном Дома културе у Јајцу.

Председавајући: – Прима ли пленум ову одлуку?

Уследили су узвици „Прима!“ и аплауз“

Председавајући: – Ова одлука, на основу једнодушног аплауза, примљена је једногласно.

И предлог одлуке о забрани повратка у земљу краљу Петру Другом Карађорђевићу и одузимању свих права југословенској избегличкој влади, коју су признавале све чланице антихитлеровске коалиције, био је један од централних тачка заседања. У записнику пише: – Сви већници, грађани и борци устају са својих места и дуго и одушевљено аплаудирају. Двораном се проламају узвици: „Нећемо избегличку владу!“, „Нећемо издајничког краља!“, „Живео АВНОЈ!“, „Живео Тито!“, „Живео Национални комитет, наша прва народна влада!“

СТАЉИН ДОНОСИ ОДЛУКУ ДА СЕ БРОЗ ПРОГЛАСИ МАРШАЛОМ

Књижевник Јосип Видмар у име словеначке делегације предложио је да се Тито прогласи за маршала. Доноси се одлука:

„У циљу да се ода заслужено признање другу ЈОСИПУ БРОЗУ ТИТУ, врховном команданту, за генијално руководство операцијама Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, и за способност и истрајност коју је показао у њеном стварању и њеном војничком и политичком подизању на садашњи степен, а на основу одлуке Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије од 29.XI 1943. додели назив МАРШАЛА ЈУГОСЛАВИЈЕ.“

Сви присутни устају. Буран и дуготрајан аплауз. Усклици „Живео Тито!“ Цела се дворана, дупке пуна, пролама од овација Јосипу Брозу Титу, које трају више минута. Буран и дуготрајан аплауз се понавља неколико пута.

Председавајући: – Хоће ли ко да говори поводом овог приједлога?

Буран аплауз. Узвици: „Прима се!“

Међутим, један догађај бациће историјску сенку на одушевљење којим је овај предлог прихваћен. Претходила му је Брозова одлука, донета четрдесетак дана раније, када је самог себе прогласио за маршала, о чему сведочи велики број диплома полазницима официрске школе, на којима се он потписао као „маршал Југославије“.

Диплома војног курса са потписом самопроглашеног маршала Тита пет недеља пре Другог заседања АВНОЈ-а Фото: dzonson.wordpress.com

У позадини Видмаровог предлога да се Тито титулише маршалом по свему судећи стоји Москва. У јесен 1943. Рузвелт је инсистирао да дође до помирења и уједињења партизана и четника. Позивао се на примере из Грчке и Албаније, где је дошло до спајања сукобљених националних покрета.

Стаљин је очиледно, имајући у виду евентуални такав развој догађаја у Југославији, сматрао да је неопходно да се насупрот обичном генералу нађе маршал изабран од народа. Титов потпис „маршал Југославије“ наћи ће се на дипломама официра баш после доласка споменутог Атанасова и његових „усмених“ инструкција.

Виртуелну одлуку да већину одсутних делегата АВНОЈА у Јајцу прогласи присутнима, Тито ускоро претвара у лажну историјску чињеницу. Почетком 1944. године, написао је текст у коме тврди је да је „на Пленуму суделовало 240 делегата из свих крајева наше земље“. Коминтерновска машинерија у Москви текст преводи на енглески и преко обавештајних канала успева да га пласира у неколико утицајних листова у Америци и Великој Британији. Титово виђење Другог заседања АВНОЈА штампано је на руском, бугарском и албанском језику. Тако је једна полуистина, о броју делегата на заседању Авноја у Јајцу, како је време пролазило, све више постајала непобитна чињеница.

Српски народ у Јајцу свакако није био легитимно представљен. Други народи имали су своја антифашистичка већа, која су у ратним условима обављала функцију највишег народног представништва и заправо слала своје делегате на Друго заседање АВНОЈ-а. Са Србима то није био случај, јер им није дозвољено да изаберу и формирају такво тело. По сведочењу Благоја Нешковића, неколико пута је формирање Антифашистичког већа народног ослобођења Србије одлагано на лични захтев Броза. Прво заседање је одржано тек после ослобођења Београда, кад је на Другом заседању АВНОЈ-а „посао већ обављен“.

 
И. Миладиновић