Вечерње новости, 10. 2. 2024, Драган Симеуновић: Велики јунак Топличког устанка: Комитски војвода Димитрије Беговић, понос српског рода

Војвода Димитрије Беговић Фото: Политика

МУЧКИ напад Бугарске на Србију 15. октобра 1915. омогућио је да њене савезнице Аустроугарска и Немачка брзо заузму велики део Србије, и био пресудан да те три непријатељске војске затим потисну српску војску и велики део српског народа са територије Краљевине Србије у изгнанство и смрт.

У окупираним крајевима завладао је крвави пир окупаторских војника који су убијали, силовали и палили све што је српско. Посебно су тешка зверства чинили Бугари на територијама које су они окупирали, па тако и у Топлици. Недела бугарских војника, као и најава присилне регрутације српских младића у бугарску војску, довели су до избијања општенародног Топличког устанка у фебруару 1917. као јединог устанка у току Првог светског рата на територији Србије. Према званичним подацима, устаничку војску је чинило 12.762 пешадинаца и 364 коњаника. На челу Топличког устанка био је од самог његовог почетка војвода Коста Војиновић, потпоручник српске војске, а одлуком Врховне српске војне команде вођству устанка се касније прикључио и Коста Пећанац, резервни пешадијски поручник, са искуством у комитском ратовању. Устаници су у кратком року ослободили територију од 80 квадратних километара и створили „своју“ државу са седиштем у Прокупљу дошавши надомак Ниша.

Окупатори су одговорили силовитим контраударом за који су прикупили 60.000 војника од којих су многи били Албанци и Македонци у бугарским униформама. Педесет пута јача окупаторска војска је 25. марта 1917. разбила и потисла устаничку војску у планине Топлице и Јабланице, где су устаници наставили да се боре на герилски начин. Казна за устанак била је језива. Бугарски војници су убили преко 20.000 Срба цивила, углавном жена, стараца и деце и спалили 55 села , односно спалили 55.000 стамбених објеката.

СМИСАО свих идеја је да се потврде у делу. Ово је прича о томе како се цела једна велика и имућна породица жртвује за слободу и свесно умире за отаџбину. Ово је прича о Димитрију Беговићу, тек једном од тих див-јунака којим се може поносити не само свако ко има икакве везе са Топлицом и Јабланицом, већ и са српским родом.

Димитрије Беговић је без сумње један од највећих јунака Топличког устанка. Тако га доживљава и народ овог краја, а тако га третира и званична историја. Коста Пећанац га је у свом извештају сврстао међу седам најхрабријих комита Топличког устанка. Томе су допринели не само његово лично јунаштво и умешност руковођења, већ и приношење живота целе његове породице на олтар слободе. У више него хамлетовском избору између предаје чете којом је руководио и живота његове жене и четворо деце, избору који му је окрутно наметнуо бугарски окупатор, Димитрије Беговић је без размишљања бирао официрску част и слободу свога народа. Добросав Туровић је забележио његове пркосне речи које је дуго проносио народ: „Српски официр не предаје војску. Знам да ћете ионако уништити моју породицу као што сте уништили и друге, али нећете уништити срце моје и мојих бораца који су такође изгубили своје чланове, а који ће вам се осветити, вама крволоцима нашег српског народа.“

Целу, не само ужу већ и ширу породицу Димитрија Беговића бугарски војници су најпре мучили, а потом затворили у куће и живе спалили. Остало је сећање да су се деца у ужасу таквог умирања толико сплела око мајке да су их све морали сахранити у једну раку.

И поред великог поштовања које име Димитрија Беговића ужива у народу, о њему се веома мало зна. За разлику од неких других истакнутих учесника Топличког устанка попут Косте Војиновића, Косте Пећанца или браће Влаховић о којима је писано много, о Димитрију Беговићу постоје тек штури подаци.

Јабланички комитски одред војводе Димитрија Беговића у Топличком устанку 1917. Фото: Народни музеј Топлице

Страх и трепет за бугарског окупатора

ДИМИТРИЈЕ БЕГОВИЋ потиче из чувене лозе Беговића, о којој пише и Марко Миљанов, у „Примерима чојства и јунаштва“, као о угледној и имућној породици која је дала бројне јунаке и легендарног барјактара Бегу Иванова, чија се сабља чува у Цетињском музеју.

Својим заслугама стекли су не само име, већ и знатан иметак, па Марко Миљанов често помиње „кулу Беговића“.

Димитрије Беговић је рођен 1890. године у Србији, у Добром Долу. Био је не само срчани борац и успешан командант, него и организатор комитског покрета и један од оснивача Јабланичког комитског одреда. Школовао се за официра. Оженио се невестом из угледне ровачке породице Перовића и призетио у Стублима. Жена му се звала Милосава. У периоду од краја новембра 1915. када је са чином потпоручника стигао у Стублу да долечи ране из Церске битке, па све до јула 1916. године Димитрије Беговић је заједно са више локалних патриота међу којима се посебно истицао свештеник Димитрије Димитријевић звани Мита Комита марљиво, формирао комитску организацију у топличком крају. Створена је кадровска база за Јабланички комитски одред који је по формирању подељен у три чете са командирима – четовођама. До почетка устанка одред је нарастао на 1.200 бораца. Међу устаницима биле су и 33 жене, три Руса, 41 Албанац, један Чех и један Бугарин. Од самог оснивања Јабланичког одреда Димитрије Беговић је командовао првом четом тог одреда као четовођа. Та чета је током свог постојања бројала између 120 и 180 устаника. Након одласка војводе Влаховића, Димитрије Беговић постаје од 11. јуна 1917. године командант целог Јабланичког одреда, а тиме и војвода.

Димитрије Беговић се помиње прво као потпоручник, а касније и поручник српске војске и комитски четовођа Топличког устанка у више написа, посебно у књигама Јованке Беговић „Испаћена жена“, Добросава Туровића „Јунаци Гвозденог пука“ и „Топлички устанак“ Миливоја Перовића.

Мало је познато да је, пре него што је са другим родољубима подигао Топлички устанак, учествовао у борбама на Церу где је и рањен, па је ради опоравка упућен на кућно лечење које је спроводио углавном у кући породице његове жене у Медвеђи.

ПРЕМА НАВОДИМА Јованке Беговића и Добросава Туровића, он је, на позив Бугара да се преда, иако тешко рањен, активирао последњу бомбу и њоме разнео неколико непријатељских војника. Легенда, распрострањена у народу (зачудо, блиска и бугарским званичним описима овог догађаја) каже да је тешко рањени Беговић одговорио Бугарима да ће се, као официр, предати само официру. Бугарски официри су се полакомили на награду у новцу и напредовању у чину, прогурали су се у прве редове – желећи да лично ухвати комитског вођу који је био, не само за све њих већ и за њихове старешине, страх и трепет.

Када су му пришли довољно близу, Димитрије је активирао неколико ручних бомби које је ставио на груди, под официрску блузу. Од експлозије су, на лицу места, погинула два бугарска официра, а трећи касније – од задобијених повреда. Избезумљени од беса, бугарски војници су се иживљавали на мртвом Беговићу. Кивни што им није доспео жив, да га, према бугарским ратним обичајима, бестијално муче до смрти, одсекли су му главу и у запрежним колима носали набијену на колац кроз српска села, узвикујући: „Ево главе вашег чувеног јунака Димитрија Беговића. Нема више ко да вас брани!“

Тако је фебруарске студене ноћи 1918. само неколико месеци пре ослобођења Србије, на Радан планини, недалеко од Пролом бање, свој јуначки живот окончао један од највећих комита Топличког устанка Димитрије Беговић. У самом чину његове смрти има нечег не само очито синђелићевског већ и обилићевског, витешког, чак – официрски и победничког и џентлменског, када је убио себи равне. И његов последњи гест је војнички успех.
Aкадемик Драган Симеуновић