Вечерње новости, 10. 8. 2023, Божидар Зечевић: УБИЦЕ СРПСКЕ ДЕЦЕ: Ова имена треба да остану великим црним словима уписана у историју бешчашћа геноцидне „Олује“

Крајишка колона ка Бањалуци Фото: Вечерње новости, Зоран Јовановић

ДЕВОЈЧИЦУ од седам година са лутком у руци и нешто на брзину спакованих кућних прња гурнула је мајка под цираду тог кишног летњег јутра, 7. августа 1995. међу такву исту децу-избеглице отргнуту од родног дома.

Сада, 28 година касније, то је поносна српска матрона из доњег Срема, дете хрватске „Олује“, загледана у далеко згариште своје куће у Крајини коју је те зоре последњи пут видела. Остале су јој у свести само нејасне слике туђинских, туђманских авиона, како бришу над Петровачком цестом и сручују свој смртоносни товар на бескрајну реку изгбеглица која је текла од Лике, Далмације, Баније и Кордуна све до Београда, а оданде на горе према Суботици и на доле, према Приштини, „видљива голим оком и из свемира“, каже очевидац и учесник у филму Тихане Бајић, који смо прексиноћ видели на РТС.

Колону од 250.000 Срба коју је Туђман осудио да „практично нестане“, највеће етничко чишћење у Европи икада, геноцид до последњих година 20. века незабележен и невиђен тукла је тада из ваздуха бесрамна шака пилота-звери, дезертера из „ковачнице братства-јединства“, Титове ЈНА, неки кажу још под петокраким звездама „на челичним крилима наше армије“. Погинули и рањени цивили одлетели су у небо ка сабраћи из баскијског града Гернике, коју је 1937. бомбардовала „легија Кондор“, са кукастим крстом на челичним крилима „дорнијеа“ у шпанском грађанском, туђем рату, наочиглед исто тако забезекнуте и неме Европе.

Исте године Пабло Пикасо насликао је чувени мурал „Герника“ што стоји као велики знак модерне уметности у краљичином музеју у Мадриду. Сви знају за Гернику, нико за Петровачку цесту. То нас ставља пред нови, огроман знак питања над судбином Запада који се пред нашим очима сурвава у ништавило.

Тек после скоро три деценије (а све се зна од првог дана, готово од првог часа ракетирања избеглица-цивила на босанској цести, дубоко на територији ван назовихрватске државе), сви докази о ратном злочину нове Гернике познати су и једва некако, кад већ ни за живу главу неће сами Хрвати (на то обавезни по свим међунардним документима које су потписали да би добили своју „неовисност“), београдско Тужилаштво за ратне злочине изводи пред лице правде хрватске официре одговорне за злочиначки хомицид. Цитирам, према хрватској штампи: „Србијанско Тужитељство за ратне злочине подигло је 31. ожујка 2022. оптужницу против четири висока часника Хрватске војске које терети да су у војно-редарственој акцији ‘Олуја’ 7. и 8. коловоза 1995. наредили авионско ракетирање колоне избјеглица на Петровачкој цести код Босанског Петровца и у мјесту Сводна код Новог Града.

У тим нападима засад је идентифицирано 13 убијених особа, од којих је шесторо дјеце, као и преко 50 рањених особа. Оптужницом су обухваћени Владимир Микац (67) из Птуја, Зденко Радуљ (69) из Осијека, Жељко Јеленић (69) из Пуле и Данијел Боровић (64) из Вараждина. Њима се на терет ставља да су извршили кривично дјело ратних злочина против цивилног становништва у саизвршилаштву.“

Имена наводимо без предомишљања јер сваки злочинац има име, а ова треба да остану великим црним словима уписана у историју бешчашћа геноцидне „Олује“, без обзира на то што данашњој Хрватској не пада не памет да их изручи. Са правне тачке гледишта – долијаће кад-тад. Најчувенији београдски адвокат Тома Фила не оставља у то никакву сумњу:

– Основна ствар која стоји јесте утврђивање да ли постоји узрочна веза између погибије деце и цивила из колоне и њих четворице, односно да су они наредили бомбардовање колоне или извршили га. Ако се то утврди, све остале примедбе, попут оне да се територијално десило у БиХ, а да се суди у Србији, падају у воду. Лично очекујем да ће бити осуђујућа пресуда – сигуран је Фила.

Али није ствар само у томе. Правнички језик не може да сакрије нешто што је јаче: буру емоција против насртаја на основне људске вредности, на етичку вертикалу целе цивилизације, које је тако брутално и поново згазила Хрватска уз отворену подршку Америке. Била је то оркестарска увертира за оно што се данас догађа у Украјини и што ће се, нажалост, још дешавати тамо и другде.

Још они говоре о „вредностима“! Поводом јуриша нацистичких кондора на беспомоћну колону жена и деце, премијер Пленковић дрско и бестидно истиче „вредности“! Он прети да ће „заштитити дигнитет Домовинског рата и на тај начин упутити јасну поруку о томе шта су темељне вредности на којима је саздана сувремена и слободна Република Хрватска“. Три знака усклика нису довољна за овакву легитимацију! „Они показују на тај начин да су им захвални што су урадили, они су за њих, шта год да су урадили – витезови“ (Саво Штрбац).

Има ли јасније потврде Дучићевог аксиома упућеног „синовима тисућљетне културе: ви Хрвати сте најхрабрији народ на свету. Незато што се ничега не бојите, већ зато што се ничега не стидите“. И овом приликом Хрвати у лику свог челника урби ет орби демонстрирају своје темељно начело: бомбама на жене и децу! Те вредности данашња Европа прихвата без протеста, штавише гура их нама под нос, као госпођа фон дер или било који од безбројних комесара ЕУ што хорски мантрају о европским принципима и кластерима. Кластер хрватских бомби разорио је свако поверење у њих. Сада остаје храбри и доследни судски процес и још једна кап српске Гернике која је канула из ове покретне слике.

Божидар Зечевић