Вечерње новости, 11.11.2019, У пет бунара у најстрашнијим мукама скончало више од 1.360 Срба: Славонци не заборављају злочин војника НДХ

Спомен, илустрација Фото: Фонет

Жртве ексхумиране и сахрањене тек по завршетку Другог светског рата, 1946. године

ГОЛИ до појаса, усташе су целог дана бацале жене, децу и старце у бунаре, затрпавале их опекама, земљом и бетоном. У пет бунара у славонском селу Слобоштина у најстрашнијим мукама скончало је више од 1.360 Срба.

Овај монструозни усташки злочин догодио се 16. августа 1942. године надомак Славонске Пожеге у Хрватској, када су војници НДХ под командом злогласног Макса Лубурића убили 1.368 голоруких Срба из славонских села Црљенци, Дежевци, Копривна, Кујник, Пасиковци, Подсреће, Расна, Слобоштина, али и несрећника из поткозарских села, који су на ово стратиште доведени из логора Јасеновац.

Сећање на овај злочин од заборава чувају чланови Удружења Славонаца – Славко Симеуновић, Јован Милиновић, Радомир Купрешанин и Чедо Протић, који, за „Новости“, преносе потресна сведочења предака који су преживели масакр у Слобоштини.

– Војници НДХ поделили су жене, децу и старије у три групе – наводе наши саговорници. – Прва је одведена у двориште Пере Станковића, друга испред цркве, а трећу су сместили код Николе Купрешанина. У сваком дворишту налазио се и бунар, а у парохијском су била два. Шеснаестог августовског дана започео је усташки крвави пир. Због врућине, поскидали су црне кошуље и бацали нејач у бунаре. Затрпавали су их опекама, земљом и бетоном. Све који су им дошли под руку заклали су, угушили и сакрили под земљу.

За узроцима смрти трагало се тек по завршетку Другог светског рата 1946. године, када су жртве ексхумиране и сахрањене. Утврђено је да је код већине смрт наступила гушењем, јер су живи бацани у бездан, једни на друге.

– Злочине над Србима усташе нису прикривале када су их чинили, негде у „дивљини“. Али, у Славонији су своје трагове, колико год су могли, тајили због Немаца и осталог света да не би компромитовали „цивилизацијска и демократска начела“. То што је за место злочина одабрана Слобоштина, није случајност. Она је од давнина седиште православне парохије и центар политичких, културних и привредних догађаја у овом крају. Ту су свакодневно долазили и мештани околних села.

Многи уопште нису хапшени и одведени из својих кућа и села. Усташе су их убијале у собама, баштама, шљивицима, на путевима или су их скупљале у двориштима где су им пресуђивали мецима. Групе људи гореле су у запаљеним кућама и скончале у најгорим мукама.

Драгица Милановић из Слобоштине сведочила је да су жртве у бунаре бацане само у доњем вешу, а да је са њих скинута сва вреднија одећа, сатови или накит.

– До цркве ме је спроводио један омален усташа. Био је млад и није био много виши од пушке. Мог деду Илију прислонили су уз стабло трешње, наслонили му пушку на прса и упитали га где жели да пуцају. Тад сам знала шта ће бити са нама. Наредили су да легнемо на земљу. Пуцали су по нама. Мене, срећом, нису погодили. Одједном је неко дете заплакало, а усташа је повикао „Види, нечије копиле је остало живо. Сад ћу ја тебе!“ Почели су нас вући за ноге и руке до неког јарка. Лежала сам више од два сата испод мртвих на хладној земљи.

Жртве су из бунара извађене и сахрањене тек по окончању Другог светског рата, 1946. године. На месту страдања био је подигнут споменик у виду мајке са дететом у наручју, који је срушен током ратова деведесетих и до данас није обновљен.

Наредба тзв. Кризног штаба општине Славонска Пожега о обавезној евакуацији 26 српских села Пожешке котлине, први пут после Другог светског рата Фото: Архива ДИЦ Веритас-а

НАРЕДБА И 1991. ГОДИНЕ

КАО што су Срби у Хрватској у току Другог светског рата добили наредбу да напусте своја огњишта, исто обавештење сачекало је српски живаљ у Пожешкој котлини, пола века касније, 1991. године. Наредба, која је стигла из Кризног штаба у Славонској Пожеги, подразумевала је евакуацију свих грађана и покретне имовине у року од 48 сати са подручја Хрватске.

 
С. Видачковић