Вечерње новости, 11.8.2019, Тајни немачки досије: И нацисти се згражавали над усташким зверствима

Покољ Срба у Гудовцу, 18. дана од оснивања хрватске усташке НДХ Фото: Архив Војводине, Вечерње новости

Тајни немачки досије, који је доспео у Архив Војводине, управо у целости преведен, сведочи о стравичним злочинима у време НДХ, који су у шоку и неверици остављали и окупаторе Другог светског рата

ОКРУТНОСТ са којом су под вођством усташа вршена убиства у НДХ превазилази све оно што је досад забележено у крвавој историји балканских народа. Људи су клани као животиње, лобање им разбијане чекићима или секирама, утеривани су као стока у штале које су затим паљене…

Ово је део шокантног аутентичног немачког досијеа о усташким зверствима над Србима, Јеврејима и Ромима, почињеним 1941. и 1942. у логорима у Јасеновцу, Старој Градишки и на другим подручјима НДХ, који је после готово осам деценија доспео у јавност фебруара ове године, захваљујући сарадњи Архива Војводине и „Вечерњих новости“, и управо је у целости преведен са немачког на српски језик.

Један његов мањи део преточен је у књигу Гудовац 1941: пут злочина, и већ је доспео у Ватикан и на још неколико значајних светских адреса. Са неких од њих, ових дана, у Нови Сад стигли су одговори директору Архива Војводине др Небојши Кузмановићу:

„Поштовани, Његова светост папа Фрања примио је Ваше писмо и поклон, књигу „Гудовац 1941: пут злочина“, и замолио ме је да одговорим у његово име. Веома цени Вашу жељу да поделите Ваш рад са њим. Његова светост сетиће Вас се у Његовим молитвама и молиће се Богу да Вас благослови снагом и миром. Срдачно, Монсињор Паул Борџија, помоћник“.

У Гудовцу су усташе 28. априла 1941. масакрирале 190 српских мушкараца, житеља десетак села у бјеловарском крају. Био је то први организовани масовни злочин над Србима у НДХ, а почињен је већ 18. дана од оснивања ове усташке творевине.

КЊИГУ о том злоделу, која садржи четрдесетак страница текста на српском и енглеском језику, те двадесетак аутентичних фотографија, приредио је др Небојша Кузмановић уз стручну помоћ Алексадра Бурсаћа и Милана Радановића из војвођанског архива и Архива Срба у Хрватској. Суиздавач Архива Војводине је Српско народно вијеће из Загреба.

Фотографије зверски усмрћених Гудовчана снимили су припадници Команде немачког гарнизона у Бјеловару, који су убрзо после покоља, по пријави рођака убијених Срба и уз помоћ преводиоца Марте Омчикус из угледне бјеловарске породице, послали своју комисију на поприште злочина.

Осим што је отишла у Ватикан, књига о жртвама Гудовца и околине, већ је постала део Библиотеке Меморијалног музеја холокауста у Вашингтону и Међународног архивског центра за нацистичке злочине у Немачкој, о чему сведоче писма која су Архиву Војводине, такође ових дана, стигла од Ленора Бела, директора вашингтонске библиотеке, и др Кристијана Гроха, начелника немачког архивског центра.

– Уз подршку Министарства културе и информисања и министра Владана Вукосављевића, стручњаци су претходних месеци преводили комплетан досије од неколико стотина докумената о злочинима НДХ, који су највећим делом писани на немачком језику – каже нам директор Архива Војводине др Кузмановић.

Наш саговорник наглашава да ови документи имају велики значај јер су их сачинили представници немачке обавештајне службе током Другог светског рата.

– Књижица о Гудовцу је „претходница“ и представља део сведочанстава о усташким злочинима сакупљеним у немачком досијеу који ћемо комплетан, до краја ове године, дигитализовати, а затим и преточити у књигу. Желимо да он буде доступан историчарима и истраживачима код нас и у свету. То је наш дуг култури сећања на све жртве – истиче Кузмановић.

СТИЦАЈЕМ случајности овај досије, са 600 листова докумената и 63 аутентичне и уредно, немачком прецизношћу, нумерисане фотографије, доспео је у Архив Војводине. Деценијама је ова документација коју су, по свему судећи, Немци превидели убрзано се евакуишући из Београда, била део личног фонда Славка Одића (Бихаћ, 1916 – Београд, 2006), носиоца Партизанске споменице. У послератном периоду Одић је службовао у СУП-у, био генерални конзул у Торонту, а бавио се и публицистиком.

Одићево интересовање за тајне службе може се објаснити чињеницом да је током дела своје војне каријере припадао Одељењу за заштиту народа (ОЗНА), те је имао приступ тајним архивима. Остаје нејасно зашто није публиковао овај досије.

Две године после Одићеве смрти, Р. З. из Сремске Каменице, код Новог Сада, понудио је тај досије Архиву Војводине. Откуп и примопредаја документације која је носила наслов Усташка звјерства у НДХ извршени су 17. октобра 2008. године. Наредних 11 година досије је нетакнут стајао у архивском депоу све до прошле године, када је један архивиста, започевши рад на тој документацији, скренуо пажњу на њену важност новопостављеном директору те установе Кузмановићу.

Испоставило се да највећи број докумената у досијеу потиче од немачких обавештајних органа у Хрватској и Србији. Део је доспео од органа тзв. Владе народног спаса Милана Недића, као и Комесаријата за избеглице. Поједини документи су писма или сведочења грађана или заповедника паравојних јединица.

СВАКА од 63 фотографије заједно са кратким описима била је закачена на листове хартије са меморандумом шефа нацистичке безбедносне полиције у Србији. Писана на немачком језику, оверена немачким печатима, документација је упућивана заповедницима немачке службе безбедности у тадашњем Београду. Заповедник, односно шеф Полиције безбедности и службе безбедности у окупираној Србији, од априла 1941. до јануара 1942. био је Вилхелм Фукс, а од јануара те године заменио га је Емануел Шефер.

Капетан Хефнер (Arth. Haeffner) у допису од 12. октобра 1941. наводи да окрутност са којом су под вођством усташа вршена убиства у Босни и Херцеговини „превазилази све оно што је досад забележено у крвавој историји балканских народа“.

– Од стрељања се брзо одустало, јер се то сматрало траћењем муниције. Због тога су одабране друге врсте смрти. Тако су људи једноставно клани као животиње. У другим случајевима на хиљаде људи послато је на други свет тако што су им лобање чекићима или секирама биле разбијене. Често су људи утеривани као стока у куће, амбаре и штале, које су паљене, а људи су остављани да умру у пламену – сведочанство је овог немачког капетана.

У наставку овог документа немачки официр прецизира да су код Босанског Петровца, где је до акције Италијана унаоколо непокопано лежало више од 8.000 лешева, око трагова спаљеног стога сена пронађено 70 угљенисаних лешева, а како је могло да се види, они су жицом били везани за стог сена и његовим паљењем страдали су на ломачи.

– ДОГАЂАЛО се да су родитељи своју малу децу, не би ли их спасли, пуштали да склизну кроз прозоре кућа у пламену, које су усташе биле опколиле. Међутим, усташе су доносиле виле за сено и набадале децу на њих, потом их бацале натраг у пламен. Једва да се може уопште замислити таква једна окрутност, пред којом би се и нељуди ужаснули. Чак су им и цркве служиле за то да се у њих утерају људи попут стоке и да се тамо убију – закључио је у свом извештају згранути немачки капетан, који је навео и податак да број српских жртава износи близу 400.000.

О стању у хрватском логору Јасеновац, капетан Хефнер 8. јануара 1942. записује сведочење лекара „запосленог“ у логору:

– Лекар описује стање у овом логору као паклено. Логор се налази на водоплавном подручју Саве и у њему је смештено око 10.000 људи, од којих свакодневно њих 100 умре од исцрпљености и болести. Људи су вашљиви, прљави и као дневну порцију често добијају само један кромпир. Са интернирцима се нељудски поступа и једино што они прижељкују је брза смрт – обавестио је немачки капетан своју команду.

ПРЕМА сведочењу једне Хрватице (31. децембра 1941), удате за Србина, 26. децембра 1941. године, поново су отпочели ужасни прогони Срба у Славонској Пожеги, Пакрацу, Новој Градишки и околини. По ноћи, усташе су окупиле Србе и отерали их у логор у Јасеновац, док су жене и деца одвучени у непознатом правцу. Чак и они Срби који су прешли у католичку веру су одведени у логор.

О условима у Јасеновцу, овој жени је причао њен рођак, пуковник у хрватским оружаним снагама, којем је била дужност да подигне концентрациони логор и да обавља његову инспекцију.

Према овом сведочењу, у Јасеновцу су Срби били смештени у дрвеним баракама које се налазе на мокром и влажном терену, тако да им вода досеже до колена. Ако легну, не могу да се одржавају на води, већ стоје целу ноћ. У рану зору, усташе их буде пуцњима из пушака. Онај кога метак погоди, пада мртав, а остали се вуку кроз глиб. Онога ко падне у воду, усташе затуку.

Све док људи могу да ходају, раде на брани на Сави, и у исто време служе као мост за усташе преко блата, и то на такав начин што два пара људи стоје, на раменима морају да држе даске, а усташе по њима ходају као по мосту! Ова мучења трају по цео дан, чим неко услед ових мука падне, бива одмах затучен или жив закопан!

– По мишљењу овог пуковника, у овом логору ни најјачи и најздравији људи не могу издржати дуже од 14 дана. Након ликвидирања логора у Госпићу, пре два месеца, у Јасеновцу се налазило 18.000 људи, а сад их има 3.000, иако нико из логора није пуштен, а увек долазе нови. Сви остали су помрли од хладноће и глади или су убијени – пише у немачком досијеу.