Вечерње новости, 11. 8. 2023, В. Голубовић, П. Павловић, Н. Нешић: МИЛУНКУ СМРТ НИЈЕ ХТЕЛА, ПРЕЖИВЕЛА ЈЕ БРОДОЛОМ: И у Бизерти, у Тунису, несрећна Србија је остављала кости своје деце… [из Архиве] Мапа

Милунка са ратним друговима у Бизерти 1918. године Фото: Из књиге „Милунка Савић – витез Карађорђеве звезде и Легије части“

ФЛОРА Сендс, храбра Иркиња, 1915. године приступила је Топличком гвозденом пуку нетом пре почетка повлачења српске војске кроз Албанију.

Била је је једина жена са Запада која се са пушком у руци борила у српској војсци.

Истовремено је била и једина припадница нежнијег пола из европских земаља која је као војник уопште учествовала у Првом светском рату. У активној служби стигла је до чина поручника, а у резерви је унапређивана још два пута, најпре је добила чин капетана, а потом капетана прве класе.

У књизи Артура Луиза Милера „Наш брат, живот капетана Флоре Сендс“, записано је Флорино сведочење о Милунки Савић из времена док су лежале рањене у британској болници у Солуну.

„И пре него је могла да хода како треба, она је стала на ноге и шепајући на штакама изашла из болнице и отишла до града без дозволе. Када се вратила наредног дана, после двадесет и четири сата одсуствовања, пуковник ју је ставио у самицу, у мали шатор, не би ли је казнио. Она је проблем решила тако што је истог часа запалила шатор. Чим јој је нога довољно ојачала, поново је нестала, овај пут на три дана. По повратку, очајни пуковник ухапсио ју је и стрпао у мали шатор у који је поставио и стражу, но она је запањила стражаре неставши из шатора њима пред носом.

– Шта сам могао учинити – причао је Том, један од стражара, жалосно. – Смејала ми се када сам је покушао задржати, а нисам могао да хладнокрвно пуцам у жену.

Пуковник, командант болнице је беснео. Лако се носио са читавим британским пуком и болницом, а није могао да изађе на крај са Српкињом! Најзад, главна сестра, која је волела Милунку, убеди га да њој повери бригу о преступници, и да ништа о њој не пита. Тада се водник Милунка, мање-више мирно, скрасила у шатору са мном, но њено се име није смело помињати пуковнику.

ПРАВА спрдња била је када је побегла по трећи пут. Тада је добила од српских војних власти дозволу за повратак на фронт, и вратила се у болницу да се јави пуковнику и да му се захвали на свему! Била је потпуно несвесна тога да га је нервирала, и заиста је желела да изрази захвалност за сву негу коју је добила. Но главна сестра, која није имала храбрости да је поведе до пуковника, рече јој да се он не осећа најбоље и да ће му пренети њену поруку чим се овај мало опорави.

После недељу дана мог боравка у болници, краљ Александар је послао свог ађутанта, од чега направише читаву церемонију. У присуству пуковника, доктора, главних сестара, и осталих који су се на брзину могли окупити око кревета, он одржа говор и, на моје изненађење и одушевљење, закачи ми о пиџаму Карађорђеву звезду, најдрагоценије одличје у војци, које је доносило и унапређење у старијег водника.

Милункина дивља природа није остављала места никаквој заједљивости нити љубомори.

Иако је била рањена по пети пут, а да нико на то није обраћао посебну пажњу, она се искрено радовала због мене, и свима је причала о мојим сјајним подвизима на фронту, који су углавном били плод њене маште.

Убрзо пошто се вратила у пук, посетио га је принц Александар, који ју је позвао код себе и упитао која је од нас две храбрија, на шта је она, не оклевајући, одговорила – Сендс.

Уместо одговора, краљ јој је уручио исто одликовање и ранг.“

О БРОЈУ рањавања Милунке Савић различито су писали аутори у новинским прилозима и књигама. Навођене су бројке од четири до девет рањавања, углавном без материјалних доказа.

Иако је тешко доћи до стварних чињеница, ипак из доступних докумената поуздано се може утврдити да је Милунка Савић рањена четири пута. У листу „Напред“ од 9. јула 1918. година у тексту под насловом „Српкиња Милунка Савић“, пише да је Милунка у току Првог светског рата рањена четири пута. И сама Милунка у молби управнику Државне хипотекарне банке Београда, од 11. новембра 1929. године пише:

„…Као добровољац на Солунском фронту учествовала сам у свим борбама, где је мој пук био, и четири пута рањавана…“

Први пут Милунка Савић рањена је 1914. године на положају Селиште, у одбрани Прибоја.

Други пут је рањена од гелера у борбама за одбрану Струге, крајем новембра 1915, а трећи пут – 28. септембра 1916. године на Црној Реци при освајању села Брод. Четврти пут је рањена у ноге, на положају Чуке 29. октобра 1916. године. Два пута је била на лечењу у француској болници у Бизерти.

Ево једног њеног сећања у слободној новинарској интерпретацији:

„Како су ме рањену неговали у Бизерти! У мојој соби није се могло окренути од цвећа, поморанџи и чоколада, што су ми доносиле француске госпође и официри. Често ме је обилазио и француски командант, стари и седи адмирал Емил Гепрат.

Једнога дана дође француски командант, седи адмирал Емил Гепрат, седе поред моје болесничке постеље, помилова ме очински и рече:

– Сине, оздрави што пре, Француска те моли…

(Кад је 1931. године у Београду боравио адмирал Гепрат, предао јој је свој портрет са посветом и позвао је на свечану вечеру приређену у његову част.)

Било ми је стало и до живота и до бојишта. Бојала сам се: наши ће пробити фронт, кренуће у Србију, сломиће немачке и бугарске пукове, смрвиће их, а ја нећу бити међу њима, нећу моћи да видим ту победу, нећу моћи да доживим ту славу… Узимала сам лекове, тражила да ми сваки час превијају рану, храну сам просто гутала не би ли што пре стала на ноге.

Али, и овде, у далекој Африци, умиру рањеници, мање их је у болници, а све више и више у оближњем гробљу. И овде несрећна Србија оставља кости своје деце…

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

ДОЂЕ и тај час – да кренемо поново на фронт. Укрцасмо се на лађу. Са мном су и питомци подофицирске школе. Још голобради, нису барут ни омирисали, али једва чекају да се ухвате укоштац с непријатељем. Кад су сазнали да сам била на Солунском бојишту – тражили су да им причам о свему што сам доживела. И ја сам причала неуморно и посматрала их: горели су од жеље да што пре стигну и лате се оружја…

Док је лађа мирно пловила, а ми причали – наједном смо осетили страховити удар. Бродска сирена је завијала страшно и мени се чинило да нестајемо у таласима, да брод тоне…

Истрчали смо на палубу. Падали смо једни преко других. Брод се искривио. Више није било сумње – тонули смо…

Видела сам када је брод потонуо. Као да се море отворило и прогутало га… Никад нисам сазнала колико је војника настрадало, колико је оних младића жељних борбе, остало у дубинама мора. Смрт ме није хтела…“

Бомбаш-јуришник Драгослав Петровић, који се са Милунком лечио после рањавања у Бизерти, казивао је:

„…Био сам испод Соколца. Једног дана траже се добровољци: команди су потребни – живи језици. Зар би тако нешто могло да прође без мене? Јавила се, чујем, и Милунка Савић жена-јунак. Већ је тада била легенда. Била је неустрашива.“

ЖИВЕЛА ЈЕ ЗА ФРОНТ

ПРИ повратку рањеника из Бизерте, на пучини Средоземног мора, француски брод је почео да тоне. У том часу Милунка Савић је помислила: „Боже зар је могуће да овако завршим у дубинама овог огромног мора, да будем храна рибама… Не, не, морам се извући, хоћу да живим, да се борим, хоћу на фронт… Вичем, али ме нико не чује, јер војници ускачу у чамце и ишчезавају. Знам да ме је неко зграбио и убацио у чамац… Неки су скакали у море, пливали према невидљивој обали, нестајали…“

Др Видоје Голубовић, Предраг Павловић, Новица Нешић