Вечерње новости, 11. 9. 2023, У Сарајеву доследно измишљају историју: Званичници БиХ прекрајају научне чињенице и јавности нуде фалсификате

Повеља Кулина Бана (1189), детаљ Фото: Светигора

ОД политичара се не очекује строга историографска објективност, али оно што смо о историји Босне и Херцеговине чули од Бакира Изетбеговића не може се назвати чак ни злоупотребом повести. Ту историје, наиме, нема ни у рудиментарним зачецима. Реч је о жанру ближем бајкама.

Овако професор историје на Филозофском факултету у Београду Милош Ковић коментарише изјаву лидера СДА Бакира Изетбеговића који је недавно у интервјуу за арапску телевизијску мрежу Арабија рекао да су Бошњаци били – темељни народ БиХ.

Изетбеговић је рекао да се на простору данашње Босне и Херцеговине кроз историју нико није изјашњавао као Србин или Хрват, већ као „Бошњанин или Бошњанин различитих вера“, и да се то променило под притиском и утицајем Хрватске и Србије.

Он се дотакао и религије па је навео и то да је учење Цркве босанске било слично исламу, због чега се „ислам снажно проширио у Босни и Херцеговини доласком Османлија“.

– Та црква је насилно уклоњена, како би се ускладила са Римокатоличком црквом или Источном православном црквом – рекао је Изетбеговић.

Међутим, научне чињенице којих се држе озбиљни историчари говоре сасвим супротно, а из многобројних докумената може се видети да је становништво БиХ било у највећем броју српско и да су говорили српским језиком.

Тако и проф. др Милош Ковић истиче да је насупрот свему што Изетбеговић тврди, међународна наука одавно утврдила да су први помени Босне и Херцеговине у писаним изворима раног средњег века везани за њихов изричито српски идентитет.

– Потоња историја ових земаља, поготово од доласка Османлија, веома је сложена и опире се поједностављењима, али у европској науци и јавном мњењу, све до аустроугарске окупације, Босна и Херцеговина се сматрају српским земљама – наглашава проф. Ковић. – Тада су критеријуми националне припадности били најчешће језички. Штокавски, којим говори и Изетбеговић, сматран је српским језиком. Чакавски је називан хрватским, кајкавски словеначким или хрватским, док је „бошњачки језик“ био непозната категорија.

Наш саговорник наглашава и да је аустроугарска пропаганда од „богумила“ направила политички мит, при чему су о овом питању у данашњој науци мишљења прилично подељена.

– О тобожњем организованом и масовном преласку „богумила“ на ислам, што је био формативни мит у настанку аустроугарске „босанске нације“, не постоји ниједан историјски извор – каже Ковић.

А професор Драгољуб Петровић каже да је „Бакир ефендија у праву кад каже да су сви становници Босне били Босанци, Бошњани, Бошњаци, али је заборавио да дода да су они тада сви били Срби“. Он додаје да се нова историја Босне, како је виде Бакир Изетбеговић и Сафвет-бег Башагић, а по којој „од Требиња до Бродскијех врата, није било Срба ни Хрвата“, ломи на званичним документима.

Један је, на пример, писмо херцеговачких мухамеданаца које је објављено у задарском „Српском листу“ 1887, у коме они поручују Хрватима да мухамеданци не припадају хрватском народу, како су то неки фратри тврдили, него да су пореклом – Срби. Они у том писму наводе – знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праотаца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски… „Ако усхтијете приправни смо, иако вакат није, да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“, пишу мухамеданци. У том писму, они, такође, поручују „да се назив Хрвати никада није чуо до аустроугарске окупације, да нико не зна ни одкуд је ни како је то име постало“. Такође, кажу и да су Хрвати за њих одувек били Срби и да ће за њих остати „они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете“.

Да је прекрајање историје БиХ у пуном замаху и да је главни циљ затрти српске трагове на овој територији, показује и подизање споменика Твртку Котроманићу у Сарајеву, као првом краљу средњовековне Босне. Притом, званично Сарајево нигде не наводи историјске чињенице да је Твртко Котроманић имао титулу краљ Срба Босне, Поморја и Западних страна, крунисан по обреду Немањића у манастиру Милешева над моштима Светог Саве.

Коментаришући овај догађај проф. Ковић каже да он показује да историју довољно не познају ни у тобоже либералним круговима Босне и Херцеговине.

– То се види из изјава градоначелнице Сарајева и њених сарадника поводом подизања споменика краљу Твртку Котроманићу, потомку Немањића, крунисаног у Милешеви – каже Ковић. – Нико не може да забрани данашњим људима да мењају своје националне и полне идентитете. Живимо у таквом времену. Али није нам дато да можемо да мењамо прошлост. Њу, просто, треба упознати и са њом се – помирити.

Такође, ни дан када је споменик постављен (тачније ноћ, јер је постављен током ноћи) није случајно одабран. Како су истакли сарајевски званичници, тог датума је обележена 834. годишњица потписивања повеље Кулина бана за коју у Сарајеву тврде да је – родни лист БиХ. Не помињу, међутим, да је написана на српском језику. А да је то најстарији сачуван целовит докуменат на старом српском народном језику, каже нам лингвиста проф. др Срето Танасић.

Аустроугарски митови

 

ПРОФ. др Милош Ковић наводи да Бакир Изетбеговић у намери да се допадне муслиманима широм света, тобоже оштро критикујући Запад, својим истоверницима нуди старе западне, аустроугарске митове.

 

– Они су настали у циљу оправдања окупације и колонијалне управе над муслиманима и хришћанима Босне и Херцеговине од 1878. до 1918. године – каже Ковић. – Данас се зна да је крајњи циљ те окупације било католичење локалних муслимана.

– То је докуменат који је босански бан Кулин упутио дубровачком кнезу Крвашу (Гервасију) те 1189. године и сачуван је у три примерка – појашава Танасић. – Сматра се да је оригинални примерак онај који се чува у Петрограду. Повеља је написана на латинском и српском језику – ћирилицом, која је у то време била званично писмо српског језика у средњовековној Босни.

Танасић цитира и чувеног српског филолога Петра Ђорђића који је писао – Нема никакве сумње да је ћирилица била званично или пословно писмо и на двору Немањину… Није било другачије ни на двору Кулинову.

– Реч је о упрошћеној старословенској ћирилској азбуци. Стручњаци за историју српског језика кажу да је у питању чист српски језик, старосрпски језик. Посреди је штокавска норма, каква је и у језику повеља које су слате из Рашке у Дубровник – истиче Танасић.

– Управо у данашњем Сарајеву покушава се Кулинова повеља представити као споменик данашње БиХ какву је желе видети данас Бошњаци, што би сведочило о континуитету те државе и неког „босанског“ језика са средњовековном Босном. А тај континуитет може водити само до деведесетих година прошлог века и „коњичким скоком“ до пропалог Калајевог покушаја стварања посебне босанске нације и језика из времена аустроугарске окупације ових српских земаља.

Љиљана Бегенишић