Вечерње новости, 13. 7. 2023, Живот и прикљученија јунака наше духовности: Српска књижевна задруга је основана на мудром идејном програму – из Дневника академика Д. Медаковића

Зебрњак (данас Македонија), спомен-костурница палима у Кумановској бици, изглед 1937. Фото: Архивска разгледница, Народна библиотека Србије

У СУБОТУ, 10. августа 1985. „Политика” доноси један пост сцриптум под називом: „Туристи односе лобање”. Аутор је Милан Ивић, историчар уметности из Београда.

Текст гласи:

„Од групе излетника који су се вратили са Кајмакчалана сазнао сам да су Спомен-костурница са металним полицама за кости погинулих и црквица потпуно запуштени. Чувена Пупинова камбана (звоник) коју је славни научник поклонио 1928. године са жељом ’да звуци камбанарије разнесу славу палих и преживелих јунака на све стране света’ више не звони јер звона нема. Да ли је зарасло у траву или су га однели на претапање? Заклони звоника служе чобанима и стоци за скривање од непогода и све је претворено у турски аборт.

Грозно је, кажу, као и пре пола века када смо читали да ретки посетиоци и туристи разносе лобање и кости ’у нади да ће бар део неког свог понети за успомену’ (Стеван Јаковљевић, Српска трилогија, последња страница). Остала је само ’gentiana verna’, цвет заборавак или споменак, како народ вели, који расте попут божура само на земљи натопљеној крвљу.”

У истим новинама прочитао сам и један други напис: „Студенти однели лобање”, у којем се износи случај гробнице код Куманова. Споменик и костурницу минирали су Бугари у Другом светском рату. После рата овај оштећени споменик није обновљен. Сваки покушај, уколико га је и било, спречиле су македонске власти. Они су сва српска знамења из Балканског и Првог светског рата прогласили симболима њихове нове окупације и захтевали од српских политичара да се и званично обавежу да српска страна више неће покретати питање српских споменика на тлу данашње Македоније. Ту срамну обавезу прихватили су Марко Никезић и Латинка Перовић приликом боравка у Македонији.

МЕЂУТИМ, напис о кумановском споменику био је језовит. Из њега је произашло да у костурници недостају лобање српских војника. Те лобање систематски су ношене на пијацу у Скопље и Приштину где су продаване студентима, замењујући скупе хистолошке препарате. И тај страшни доказ није у Титовој Југославији никога могао да убеди да се то дешава „водећој нацији”, оној која народе у овој земљи плаши великосрпским бауком. И тај страх измишљен је како би се повећала одузетост, немоћ, предаја, свест о историјској оправданости, чак нужности нашега растакања и расула. Била су то тужна времена у којима су се на српској политичкој сцени шепурили првенствено они који су пристајали на све захтеве наших сународника. На тај начин, то прихватање уцене, унапред је разоружавало било кога ко је помишљао на отпор и побуну против једне тако очите неправде.

ОДУВЕК сам осећао неко страхопоштовање према свим незнаним јунацима српске духовности. Исто тако, искрено сам се дивио и свим настојањима појединаца да се у друштву изборе за непрекидно истрајавање у пословима културе. Та своја убеђења остваривао сам и као потпредседник Српске књижевне задруге. Нека своја схватања исказао сам 11. октобра 1967. када сам у дворани Културног центра Београда, поводом седамдесетпетогодишњице од оснивања Српске књижевне задруге отворио изложбу свих досадашњих издања…

„Заиста, тек оснивањем СКЗ, може се рећи, закључује се у историји наше културе она њена пренумерантска епоха, тако карактеристична за прву половину XIX века.

Било је то време обележено великим бројем дирљивих сведочанстава, са плачним позивима и оглашењима, понекад доиста узбудљивим, која откривају дуге, неугажене стазе наше просвећености и културе, сву ону понекад трагичну удаљеност која постоји између наших тадањих писаца и њихових скромних читалаца дубоко узнемирених пословима своје личне и националне егзистенције.

СКЗ ЈЕ основана према мудром и докраја сагледаном идејном програму иза којег је лако, поред других личности, препознати горостасни лик Стојана Новаковића, њеног првог председника.

– Удеонице ситне и мале, али сакупљене и сложене на једно место и мудро упућене, граде највеће грађевине данашњега времена; пресецају планине, премошћавају реке, крате просторе и уништавају даљине, и једној снази стотину, а једном животу хиљаду живота дају. И нема данас ни силника ни милионара који би се могао надметати са силном снагом удружених и добро упућених сиротана. Личности се губе у дружини; ни за што се не пита до за мисао коју је дружина на заставу исписала. Проникнут уверењем да је мисао добра; прожет поуздањем да она побеђује и да је потребна – свак иде и носи на одређено место свој улог или свој принос снаге, и не питајући. И онај посао, коме се тако служи, одмиче и напредује. И мисао том снагом понесена, показује у светлости успеха, сву корист и сву узвишену лепоту своју.`

То су поетске, а истовремено скоро пророчке речи првих Задругиних оснивача, на којима се заснивала и њена духовна садржина и њен радни програм. То је њен велики, увек присутни и тако оптимистички аманет, који снагом своје једноставне истине скоро нагони на веру у стваралачке снаге.

Отуд, није никаква случајност да је баш прва књига тек покренутог кола СКЗ била: „Живот и прикљученија“ Доситеја Обрадовића, дело које је још дуго у нашој средини, током XIX века, зрачило лепотом своје просветитељске и родољубиве поруке. Сасвим јасно, представљало је оно, као и читава животна и стваралачка доследност Доситејева, велики мост који је спајао српску грађанску културу у Подунављу, формирану у XVIII веку, са снажним духовним и политичким покретима уже Србије иза којих је већ сигурно поново израњала и српска државна самосталност.

ОД ОВЕ, симболички прве књиге редовних Задругиних кола, расте велики свод, нераскидиво повезан са судбином српске књиге у протеклих седамдесет пет година. И управо зато, када се у наше дане сабирају резултати пређених путева СКЗ, било би корисно подсетити на то да ове низове задружних кола треба оцењивати као велику целину, као моћно хтење и целовити напор у којем, ако се он расточи на своје саставне делове, сасвим разумљиво, има великих и малих, успелијих и неуспелијих прилога. За овакво сабирање битно је да су ти прилози нераскидиво повезани истрајношћу и веровањем у потребе културног континуитета народа, којем су многе историјске прилике и неприлике вековима угрожавале то континуирано, спокојно изграђивање сопствене културе. Ми, који данас посматрамо нанизане редове књига СКЗ, налазимо се у положају оценитеља многих посленика српске културе. Међутим, овако стечено право остаће неискоришћено уколико се оно не усмери и на будућност ове наше старе установе…

Према томе, не би смела бити намера СКЗ да заостане у спокојном, самодопадљивом посматрању наталожених трофеја своје прошлости, већ да са још већим напором и брижљивошћу ради на осавремењавању Задругине улоге, на проналажењу свог новог лика израслог из друштвених потреба овог историјског тренутка.“

Тесна времена

ОСНИВАЧКИ програм Српске књижевне задруге саздан је и на уверењу да се „просветни живот само онда у пуном здрављу развија када црпе снагу из широкога и дубоког врела целокупне духовне тековине народне. Свако је време у нечем тесно; само су сва времена пун и чист ваздух, у ком се поуздано дише и ком се моћно могу да рашире крила за прави полет народни“.

Академик Дејан Медаковић