Вечерње новости, 13.9.2020, Наше страдање и бол скривамо од себе и других

ДМ лагер Сењак – Дедиње, у простору 18. пешадијског пука Војске Краљевине Југославије Фото: Погледи.рс

Репортер Новости у музеју Бањичког логора, посвећеном највећем казамату окупиране Србије

СРЕДИНОМ седамдесетих година прошлог века Музеј Бањичког логора обилазило је и по 40.000 људи годишње. Највише ђачких екскурзија. Данас не сврати више од 1.500 душа, а посета је додатно ослабила у време короне.

Многи који би и хтели да оду можда помисле да музеј не ради јер је трава често непокошена, а врата закључана. Наиме, поставка посвећена највећем концентрационом логору на тлу Србије у Другом светском рату, у ком је било заточено више од 23.500 људи, ради само четвртком, петком и суботом од 10 до 17 сати. Репортеру „Новости“ током августа десило се да је два пута покушао да уђе управо у то време, али је наишао на замандаљену капију.

Касније се испоставило да је због недостатка средстава у Музеју запослен само један водич, који је у том периоду био болестан. Дакле, када је водич на боловању – музеј нашег страдања не ради. Такође, због недостатка новца трава се коси само једном месечно.

Упркос невеселим условима у којима сада ова поставка ради, за следећу годину најављена је финансијска ињекција, па се очекују извесна реновирања. Како нам је рекао водич Андреј Ћирић, за почетак ће бити враћена сала за предавања, која је постојала у време када су људи масовно посећивали бивши логор.

– Све је више заинтересованих школа за организоване посете, што даје наду. Од осталих посетилаца, половина су домаћи, а половина страни туристи, махом су из Европе. Недавно су нам били и неки Јужноамериканци, долазе Израелци и Кинези – каже Ћирић.

Логор се налази у предратној касарни Осамнаестог пешадијског пука Војске Краљевине Југославије на Бањици, који је одлуком Гестапоа и Управе града 1941. претворен у први градски концентрациони логор. Зграда је била близу железнице, па је логораше било лако довести, а с друге стране, у близини су Јајинци, као најзгодније стратиште, и највећа масовна гробница у главном граду.

Према Ћирићевим речима, чак 60 одсто логораша били су „неполитички“, земљорадници масовно хапшени по селима. Они су били „резервоар људства“ за слање на принудни рад у Немачку, и за квоте одмазде 100 стрељаних за једног убијеног Немца.

– Од преосталих 40 одсто, половина су били комунисти, а половина припадници Равногорског покрета. Око 10 одсто биле су жене, не само комунисткиње, већ и жене виђенијих или тражених људи, које су ухапшене да би се њихови мужеви предали – каже Ћирић.

Међу њима једно време била је и жена команданта Југословенске војске у отаџбини генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Хапшени су и сељаци јер нису предали вишкове усева, шверцери, црноберзијанци, класични криминалци.

Просечно је у логору било око 1.500 људи истовремено, али је у зиму прве на другу ратну годину тај број буквално дуплиран. У собама планираним за 50 боравило је и по 70-100 људи. Људи су довожени и из других београдских логора и затвора, од којих су многи у међувремену заборављени. Заточеника је тако било и на месту изгорелог Депоа, на Булевару краља Александра.

Музеј бањичког логора Фото: Вечерње новости, В. Црњански Спасојевић

Сачувана полицијска евиденција помиње имена 23.697 логораша, али ова бројка није коначна јер на списковима нема целих група за које се зна да су ту биле. Исто тако ни број од 4.200 ликвидираних, чије је име и презиме евидентирано у бањичким књигама, није коначан, јер међу њима нема многих имена. Није урачунато ни око 3.800 људи који су одатле послати у друге логоре у Европи, где су умрли. Нису убележени ни старци који су пуштани дан-два пред смрт, да скончају код куће.

Највећи број стрељаних је у Јајинцима и њихова тела су пред крај рата спаљена, али је било стрељања и у Јабуци код Панчева, Скели код Обреновца, Младеновцу… Највише људи по дану убијено је 1. октобра 1943. године – 323. У логору су постојале три собе смрти – две мушке и једна женска.

Међу логорашима било је и 798 деце, од новорођенчади до 17 година. Према националној структури, 90 одсто су били Срби, али је било и Јевреја и Рома, као и 1.000 страних држављана, пре свега Грка, па Италијана, Руса, Енглеза, Албанаца… Више од 60 одсто заточених били су затвореници немачких окупационих снага, док је српска управа имала надзор над осталима. При логору је немачки БдС (сигурносна служба) имао свој Специјални одред, који је господарио људским судбинама. Поред немачких команданата, у врху ове јединице био је и фолксдојчер из Црвенке Петер Кригер.

У оквиру поставке налази се и фотографија шефа Специјалне полиције Драгог Јовановића. За њега се, каже Ћирић, причало да није стрељан 1947, како се води у званичним документима. Тврдило се чак да је педесетих виђен у Словенији. Ово никада није потврђено, али се зна да је за живота новим властима оставио приручник како да изађу на крај са непријатељима у емиграцији. Поједини ибеовци, затворени у сремскомитровачкој казниони, тврдили су да су и неки полицајци променили униформу, па су их као „правоверне“ комунисте хапсили пре рата, током рата, али и после њега.

Бањички логор наставио је, дакле, да функционише неко време и по ослобођењу као затвор за окупаторе и „народне непријатеље“. О томе сведочи фотографија Ристе Маријановића из 1945. на којој се виде жене у реду да предају пакете.

ШТРИКАНЕ ЧАРАПИЦЕ ЗА ЋЕРКУ

ПОРЕД личних предмета, ципела, марамица или ћилима, осталих иза заточеника, изложен је и један број крпених лутака. Њих су мајке правиле за своју децу, затворену ту, са њима. У једној од витрина је и стара, избушена торба др Рахеле Мићић и дечје, полутруле, штрикане чарапице. Наводи се да је мајка стрељана са кћерком. Било је то пред само ослобађање логора, 1. октобра 1944.

ПОБЕГАО ПАШИЋЕВ УНУК

БАЊИЧКИ логор био је један од најбоље чуваних. Упркос томе, прво бекство је забележено у јануару 1943, када је Милка Минић, супруга високог партијског секретара КПЈ Милоша Минића, касније тужиоца у процесу Дражи Михаиловићу, успела да се извуче.

Друго је било у октобру исте године, када су побегли капетан ЈВуО Нешко Недић, резервни потпуковник Илија Орељ, студент Никола Пашић, унук чувеног премијера, и један затворски чувар.

В. Црњански Спасојевић