Вечерње новости, 14. 7. 2024, Чемпреси са Хиландара изнад гробова српских јунака: На Крфу где лежи Јанис Јанулис који је ковао братство наша два народа током Великог рата

Прасуда, Крф: Српски војници највероватније Дринске дивизије 1916. године Фото: Вечерње новости, Драган Вујичић

СЕЛО се зове Епископијана, а гробље је на самом врху, путем из села, нема 50 метара. И даље се не може никуд – пута нема. Изнад мермерних споменика је небо и сунце. Лево испод пуца видик на море, а иза и десно су макија и камењар. Баш ту, на врху, лежи Јанис Јанулис, човек који је задужио Србе.

Споменик Јанулису се лако пронађе. Српска тробојка постављена је испод његове слике на мермеру. У истој гробници лежи и његов син Христос који је следио очев завет. Двојица Јанулиса, како је у књизи „Србија на Крфу“ записао Радивоје Петровић, „симболи су крфске душе и анђеоске природе мештана острва“.

А Јанис је имао 13 година јануара 1916, када је српска војска почела да пристиже у његово село Агиос Матеос. Био је само чобанче које је живело уз вијугави друм делећи са овцама исти кров. Видевши високе, измучене људе у униформама како пристижу у стројевима и како падају поред друма од болести и умора, пришао је са млеком, сиром…

У књигама су накнадно забележене његове речи: „Господо официри, на овој њиви на којој сам сејао жито и њиме хранио своју продицу можете формирати гробље. Њу занавек поклањам умрлим српским војницима!“.

Бог погледао добротворе

ПРЕМА сведочењу Сироса Јанулиса, фамилија није патила јер је вољом једне мушке главе остала без насушне земље. Напротив, Бог их је гледао и сада су међу имућнијима у селу. На месту првобитне Јанисове куће и штале, где је дочекивао српске војнике, сада је прелепа кућа његове тетке Маргарете Јанулис. Фамилија има низ кућа и пансиона, а он (Сирос) који је у Атини завршио факултет и живео неко време, 2017. се овде вратио.

– Тетка Маргарета и стриц Христос су одликовани од ваше владе у Београду, а године 2016, на 100 година од када су се Срби искрцали код нас, на Јанисовом гробу била је чета српске војске – поносно је приповедао Сирос.

Да ли су то биле баш те речи и да ли је чобанин од 13 година могао да поклања земљу, небитна је прича. Важније је да смо спуштајући се из Епископијане низ уски асфалт пронашли незаорану Јанулисову њиву. Показали су је мештани уз објашњење:

– То је комад земље одмах уз новосаграђени ауто-салон, једина необрађена њива са чемпресима на њој. Ови четинари су на Крфу реткост, а потичу са Хиландара. Доносили су их на српска гробља калуђери са Хиландара да буду стража над мртвом српском војском.

А у свом животу Јанис никад није био у Србији. Није стигао да оде. Срби из Титове Југославије упознали су га 1983. у Крфском народном позоришту на обележавању 77 година од епопеје.

Епископијана, Крф: Последње почивалиште српског добротвора Јаниса Јанулиса Фото: Вечерње новости, Драган Вујичић

Збуњен и са великом тремом примио је признање Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова. Ништа тада није изјавио, а када су поново из Србије дошле камере он се већ упокојио. Са Јанисом се некако упокојила и прича о „српској њиви на Крфу“. Како смо се уверили ове 2024. Јанулиса који су 1916. задужили Србе на Крфу беше најмање двојица.

 

Кључеви се и данас предају

 

НА откривању споменика јунацима са Дрине, 16. маја 1916. присуствовали су сви команданти српских армија, дивизија, пукова и бригада. Био је регент Александар, министри из Владе Србије, делегација крфске општине, свештеници Крфске митрополије и наше Цркве. То је био и симболичан чин који је означио повратак Срба у борбу. Грчке новине су забележиле да је млади поручник Дринске дивизије том приликом уручио кључеве од капије спомен-комплекса председнику Општине Агиос Матеос – на чување. И дан-данас кад се мења власт у општини, бивши председик „кључеве“ свечано предаје наследнику.

 

Потврдио је овај необични историјски детаљ и Жељко Поповић из крфског Удружења српско-грчког пријатељства, објашњавајући да су на њиви која је припадала Јанулисима из Епископијане сахрањивани Срби и да та земља заиста више никад није узорана. Међутим, на плацу другог Јаниса Јанулиса, никао је Споменик дринској дивизији, који је откривен 16. маја 1916, дан уочи напуштања Крфа од српске војске.

Плац за споменик уступила је Општина Агиос Матеос и та земља је некада припадала човеку са истим именом, Јанис Јанулис. Овај Грк умро је пре Првог светског рата, био је из другог села… и није имао наследнике.

И јула 2024. на Крфу потврдило се:

– Човек планира, Бог одлучује!

Жеља нам је била да се поклонимо сенима једног „грчког анђела“ са Крфа, Јаниса Јанулиса и причи о узајамном поштовању Срба и Грка – а наиђосмо на двојицу! На другом парчету грчке земље, не даље од десетак километара, крај пута ка мору, споменик Дринцима су пројектовали резервни капетан Јанко Шафарик, архитекта, и академски сликар Михајло Миловановић из Ужица. Уклесани су стихови:

„На хумкама у Туђини
Неће српско цвеће нићи,
Поручите нашој деци
Нећемо им никад стићи
Поздравите отаџбину,
пољубите српску груду
Спомен браће за слободу
Нека ове хумке буду“.

Друга прича која је чекала да се наново открије дочекала је репортере „Новости“ у оближњем селу Прасуди. На овом делићу крфске обале настала је чудесна слика војника Дринске дивизије на купању, под будним оком официра. Слика се недавно нашла на мрежама и нема је у читанкама о догађајима из Првог рата. Ни војника данас нема – стражари само моћно камење из плаветнила.

– Не знам ко је сликао ове јунаке на плажи, али фотографија је одвајкада у власништву породице. Наследио сам је од деде, такође Илијаса, и баке Аспасије. Уз њу је ишло и предање и мит о српској војсци на Крфу – испричао нам је власник прелепог ресторана видиковца Илијас млађи.

Управо он је слику ставио на интернет и заштитни је знак његовог ресторана. Млади Грк из 21. века, који је у туристичком бизнису, сведочио нам је како су његови преци у време Великог рата били пољопривредници, затечени јадом српских војника искрцаних 1916. То хришћанско сажаљење грчких сељака над људским костурима веома брзо се претворило у усхићење васкрсом људи и људскости.

– Деда Илијас је имао 16 година када је видео Србе и до краја живота је причао о високим костурима који ускрснуше из смрти пред његовим очима за кратко време. Деда се младости сећао „кроз Србе“ и причао је да је сваки дан и по цео дан ишао за тим људима који су прво јаукали и стењали, а онда су брзо почели да се смеју, задиркују и веселе. Он је оставио слику и сведочанство да је фотографисао неки бркати човек – причао је унук.

У разговор на „српској плажи“ убрзо се умешао онижи симпатични Грк са „денди брадицом“. Сирос Јанулис, потомак трећег колена Јаниса Јанулиса из Епископијане. И не може да се каже да је „стигао као наручен“, јер га је у ствари телефоном позвао Илијас видевши да „иду Срби“.

– Јуче је овде било 11 вас из Београда. Мој деда Јанис има улицу на Вождовцу – поносно се представио Јанулис из трећег колена.

Затим је први пут за новине говорио:

– Одлука нашег претка Јаниса Јанулиса да никада ону земљу са српским костима не заоре је хришћанска и ми Јанулиси се поносимо. Ја се нисам родио кад је он умро, али знам да он сада из своје хумке поносно гледа у Пантократора (највиши врх острва 906 метара).

И покушавали су потом ови младићи да се присете свих прича које су чули из Великог рата.

Сведочили су како је познато да су многе њихове баке одлазиле из села за Србију код ђувегија из Дринске дивизије. Илијас је запамтио како се његов учитељ у средњој школи презивао Андрејић и да се говорило да је потомак неког српског војника који се после рата вратио на острво.

И онда сазнасмо од ових младића да поред Прасуде живи и ради Костас Андриотис и његова супруга Борјанка. Рекоше нам да је овај двојац „срце културе“ Агиос Матеоса. Док Борјанка диригује хоровима, Костас цео живот истражује прошлост острва. Костас је ишао трагом српске војске преко Солунског фронта и Кајмакчалана до Србије.

– Има хлеба, има лука, нема само трука-трука – баш ово нам је казао Костас Андриотис на „чистом српском језику“ преко мобилног телефона пошто су га пријатељи пронашли. И смејао се српској шали из 1916. која је остала да се испреда.

– Плажа на Прасуди је и ваша плажа – на растанку је поручио Илијас.

– Ту су се купали ваши преци, а потомци њихових некадашњих домаћина и даље обожавају Србе. Није нас тешко наћи, свака кола имају навигацију. Ту смо на 30 километара од града Крфа са истим срцем као што смо имали 1916!

Драган Вујичић