Вечерње новости, 15. 1. 2023, САДИЗАМ НА ГОЛИ ОТОК УВЕО УСТАША: Историчар Мартин Превишић је први завирио у досијее Удбе са Голог отока

Голи оток Фото: Вечерње новости

ИСТОРИЧАР Мартин Превишић, професор Филозофског факултета у Загребу, први је успео да завири у персоналне досијее Удбе са Голог отока.

Паклено острво безбедњаци су називали Радилиште мермер, док је Радилиште 101 била чувена Петрова рупа, у коју је заточено 130 „најокорелијих ибеоваца“, који нису хтели да ревидирају ставове, цинкаре и учествују у мучењу других, па су прошли голготу. О овоме и много чему још Превишић говори у књизи „Голи оток-историја„, у издању „Вукотић медије“.

Он је још 2010. године, када је спремао докторски рад, имао увид не само у персоналне досијее већ и у извештаје Удбе о извозу логорског предузећа на Запад, убиствима и самоубиствима, масовном умирању од дизентерије и пегавог тифуса… У документацији је пронашао и да се комуниста Фрања Хуша убио закуцавши ципелом себи ексер у слепоочницу, а Миша Брашић, кад је чуо да му је и кћерка ухапшена, забио је зарђалу жицу у желудац, али је спасен. Из папира се видело и да је чувени југословенски графички дизајнер Алфред Пал, чија је цела породица убијена у Холокаусту, а он преживео италијански логор на Рабу, два пута био на Голом као ибеовац, такозвани двомоторац. На острво је стигао на броду завезан за јарбол!

Злостављања у истрази су била тако страшна, да је комуниста Раде Жигић тражио од истражитеља Удбе да се према њему „поступа као према Степинцу“ и тврдио да је „поступак далеко гори него у старој Главњачи“, а потпредседник црногорске Владе Божо Љумовић био је заточен у самици 29 месеци! Мишо Пифат је причао Превишићу како су га мучили да призна да је агент НКВД тако што би му везали руке за леђа и закачили га за клин, а онда га скинули, положили на сто, ставили му крпу у уста и сипали воду у нос! То се на Голом звало „шпанско пливање“, а касније, у Абу Граибу и Гвантанаму waterboarding.

Црногорски песник и функционер Агитпропа Стефан Митровић, који је као „непоправљив“ смештен у Петрову рупу, на крају је толико психички оболео да је ноћу лајао и завијао на месец!

Превишић је наишао на толико педантне анализе безбедњака, из којих се чак види да се 739 повратника с отока одало алкохолизму, 350 криминалу и готово 800 осталим пороцима.

Како каже за „Новости“, читаоци сада имају први пут прилику да виде комплетну причу Удбе, шта се догађало током ислеђивања, како је изгледао режим сарадничке мреже, шта су логораши јели… Зна се и да су прве бараке градили кажњеници из Лепоглаве и да је прва група затвореника стигла 7. јула 1949, на Дан устанка у Србији, а не 9. јула, како се мислило.

Да ли је Голи оток био неминован? Командант Анте Раштегорац веровао је да би цела Југославија, да га није било, постала Голи оток?

– Да су Совјети превладали, био би то озбиљан облик реторзије, врло суров према титоистима. С те стране, његова изјава чини се реалном. Али, за овако бескомпромисно насиље над људима наравно да нема оправдања.

Како то да су у борби са стаљинистима титоисти користили стаљинистичке методе?

– Тих година ми и даље немамо титоисте. Тито и Партија били су стаљинисти и стаљинизам у том тренутку нигде није био суровији него у Југославији. Раскол није дошао због разлике између идеологије са Совјетима, како се то касније покушавало приказати. Ипак, требало је имати храбрости па се супротставити као што је то урадио Тито, мада сматрам да је више Стаљин рекао „не“, избацивши га из Коминформа.

У књизи кажете да су многе представе о Голом отоку биле преувеличане или лажне. Које?

– Без намере да умањим било чију патњу, јер оне су биле страшне, примећујем како су многи логораши покушавали да сакрију своје учешће у подршци Стаљину. Методе мучења су биле ужасне, па су и од шпијуна направиле жртве, без пропитивања њихове стварне улоге. Ипак, чињеница је да је један број људи био мање или више против Тита и као такав представљао опасност. Неки су били агенти НКВД. Да ли их је због тога требало натоварити са 50 килограма камена на сунцу, наравно да не!

Неки су прошли кроз нацистичке логоре. Занимљиво је да су мучења на Голом отоку, али и самоуправа подсећали на њих…

– Удба је склопила два система у један: нацистички и совјетски систем гулага. Голи оток је на најсуровији начин рушио логорашку солидарност. Свако је био сам. Систем мучења и цинкарења доведен је до патолошког нивоа. Највећа сличност са наци-камповима била је у техничкој организацији фиктивног самоуправљања – од самих барака, па навише. У гулазима је био сличан систем награђивања и привилегија. Што више сарађујете, имате бољу позицију и храну. Осим физичког мучења, грозно је било психичко уништавање, тај систем денунцијације, који је морално корумпирао људе. Удба је остала чистих руку, јер су логораши сами једни друге мучили и „откуцавали“. У наци-логору знали сте ко је против вас, овде нисте. Ваш излазак на слободу зависио је од степена наношења физичких и психичких патњи другом. Ретки су могли да кажу: „Нећу цинкарити“, као Владо Дапчевић.

Зашто је процентуално највише било Срба и Црногораца?

– Било их је више у Партији и били су приврженији русофилству.

Насиље кулминира месец дана од формирања логора, са доласком „Босанаца“, на чијем челу је био усташа. Ко су ти људи?

– Добили су назив јер су организовани у Централном затвору БиХ у Сарајеву. Представљали су само дно каце – људи за које је Удба била сигурна да ће без сентимента, без гриже савести, спроводити суров облик преваспитавања. Имали су „репове“ од пре, па кад им је дата шанса да уместо дугогодишњих казни оду на Голи оток и уведу садизам као систем, не чуди што су изабрали ово друго. Замислите колико је било тешко тим старим комунистима што их преваспитавају усташе, четници и криминалци! На челу „Босанаца“ био је Боривој Вискић, током рата припадник Црне легије Јуре Францетића. После Голог отока радио је за Удбу и послат је у Аустралију да се инфилтрира у хрватску емиграцију. Кад се вратио у Далмацију, као усташу га је препознала стара партизанка, па је избио државни скандал. Удба је имала посебну полугу притиска јер је био хомосексуалац. Према сведочењима, један од највећих голооточких садиста био је Есад Шабанац, који је и после две деценије пратио бивше логораше.

„Босанци“ су одговорни и за прво убиство на острву?

– Да, они су пред логорашима летвама и батинама насмрт претукли предратног, угледног црногорског комунисту Блажу Раичевића, који није хтео да сарађује, 24. јула 1949. Милиционери изван жице су посматрали, не померивши се. После тога било је јасно да више нема шале и људи су почели полако да ревидирају ставове. Тешко је рећи да ли је Раичевићево убиство наручено да би се убрзало преваспитавање, али је чињеница да после тога више ништа није било исто. Почело је најсуровије насиље, по чему данас знамо Голи оток. „Босанци“ су били кључни инструмент разбијања логорашке солидарности, а то је био услов за „преваспитавање“. Појединци су умирали чим кроче на острво, још док пролазе кроз шпалир кажњеника, који их пљују, вређају и ударају. Пре тога, млаћени су и у ћелијама и у „штиви“, унутрашњости брода. Обично старији људи не би издржали. Све да их удари и сваки пети, то је на десетине удараца, јер су шпалири имали 500-1.000 људи.

Ипак, највише смрти било је међу бојкотованима…

– Највише смрти било је од епидемија пегавог тифуса (око 200) и дифтерије, после тога следи бојкот. Бојкотовани су они који нису хтели да се покају, цинкаре, вређају и ударају друге. Њих су сви могли да злостављају, добијали су чашу-две воде за цео дан, неки чорбуљак, радили су најтеже послове, нико са њима није проговарао. Сликовита је прича бојкотованог Драга Дујмића, који је упао у фекалије и давио се а да нико није смео да му пружи руку, чак ни рођени брат. Да би се неко извукао из бојкота, морао је пола године или годину не само да се јавно каје, већ и да цинкари и малтретира остале.

Разговарали сте са 25 преживелих, која прича вас је највише дирнула?

– Свака је била тешка, а запамтио сам ону Микија Симића, коју ми је причао у Београду.

Добио је парадајз од једног логораша и није знао да ли је то провокација. Ако ти неко да парадајз а ти га не пријавиш, ризикујеш. А опет, како пријавити човека који ти је дао парадајз и спасао те смрти? На крају је одлучио да рескира и не пријави и није погрешио.

Преко голооточког предузећа „Велебит“ илегално се трговало с Италијом…

– Голи оток није био само место мучења, већ лукративан производни погон од ког је Удба огромне паре стављала у џеп. Она је господарила великим приходима, чак и кроз илегалну трговину с Италијом. Када је пао Ранковић, једна од оптужби била је да су његови сарадници на сумњив начин управљали тим новцем. Интересантно је да су великим извозним предузећима, попут „Генекса“ или „Астре“, руководили баш удбаши са Голог отока. У документима сам нашао да је само у једном кварталу зарађено 800.000 долара од извоза дрвета. Тамо се вадио мермер, шљунак из мора, градили су се бродови, правио намештај… Сви домови здравља у Југославији имали су терацо плочице, а једина фирма која их је правила био је Голи оток. На састанку свих југословенских Удби одлучено је да се оток задржи као затвор и после затварања логора јер доноси новац.

ДРАЖИНА И МИШИЋЕВА ДЕЦА

МЕЂУ познатим логорашима нашли су се и син војводе Живојина Мишића и деца Драже Михаиловића?

– О њима нема више детаља, осим да су тамо били, као комунисти, а не као деца својих родитеља. Војислав Мишић боравио је око годину дана и био стручњак за хортикултуру, а Бранко и Гордана Михаиловић око две године, у различитим раздобљима. Поред Пекиног брата Владе Дапчевића, у логору је био и њихов трећи брат, Милутин, пуковник.

СТРАХ, СТИД И ОБАВЕЗА

ЗАШТО голооточани, после изласка, чак ни породицама нису говорили кроз шта су прошли?

– Због страха, обавезе коју су прихватили да ће бити део Удбине сарадничке мреже, али и стида. То је била тајна успеха овог система: сваки логораш био је укључен у појединачно и колективно насиље. Имао сам у рукама досијее тих људи из којих се види шта им је изнуђено, а шта није. А онда у разговору са њима видите да се неки, у јесени живота, боре не за бољу будућност, већ за бољу прошлост. Они су једни другима опростили, али је питање да ли су опростили самима себи. У својим главама никада нису отишли са Голог отока.

Војислава Црњански Спасојевић