Вечерње новости, 15. 6. 2024, Потресна исповест Славка Милановића: Сестрица је заувек остала у паклу Јасеновца

Хрватски усташки логор Јасеновац, јужна капија логора III, Циглана Фото: Архива

Преживео је једно од најмрачнијих поглавља људске историје – страхоте Јасеновца.

Ужас усташа у крволочној творевини НДХ гледао је очима шестогодишњег дечака. Сестру није успео да спасе, а он је преживео захваљујући својој мајци. Упркос позним годинама, сећање Славка Милановића (88), данас председника Удружења логораша Јасеновца, на то време је живо и бритко.

– У логору нам је највише помогла мајка. Имали смо неку сигурност… Знали смо да ће нас мајка заштити, али… плашили смо се смрти – говорио је, недавно Милановић у подкасту Новости – „Није само наслов“.

– Било нам је тешко и пре Јасеновца. Сведочили смо, то се не заборавља, како усташе у дупку убијају дете секиром. Таквих злочина је било много. Много породица је настрадало тако што су им бомбе стављали у пећ, па, када би подложили ватру, настао би ужас, пакао, смрт… Ипак, Јасеновац је најкрволочнији. Доказано је да је било 57 начина убистава. Људе су живе кували, стављали на ражањ, ломачу… Гледао сам како усташа баца дете увис а други га дочекује са подигнутим бајонетом.

Славку су, поносно нам говори, корени у селу Међувође у срцу Козаре. Ово, као и сва околна села, било је чисто српско. Рат је дочекао са мајком и четворогодишњом сестром. Отац му је био у краљевој војсци, а кад је капитулирала Југославија, оставио је оружје и униформу и кренуо кући. Немци су га заробили 21. априла 1941. у Славонском Броду и заједно са осталим заробљеницима послали у Немачку. За то време у Међувођу је трајао крвави пир.

– Усташе су у почетку упадале у куће, пљачкале и палиле, а касније су почеле и да убијају становништво – каже Милановић. – Сваки пут кад би кренули напади усташа или Немаца, мајка нас је са осталом децом слала у шуму, у Козару, док су старији остајали у селу. Кад ујутру устанемо и видимо да је мирно, враћали смо се кућама.

 
Муке за цео живот

– У Јасеновцу сам гледао стравичне призоре који ме прате целог живота – каже Славко.

– Желудац ми је страдао у рату… сећам се и дан-данас мириса трулежи и распаднутих тела. Ни данас не могу да гледам кад се коље прасе, јагње, теле… Окренем главу, побегнем…

Сећа се Милановић првог масакра усташа 18. јануара 1942, када су му страдали стричеви:

– Јака је зима била. Хладна са много снега. Како су Немци прилазили, старији су се повлачили у шуму. Али, било је и оних попут мог стрица и комшије, исто рођака, који нису отишли, већ су остали у кући. Немци су их задржали у кућном притвору током ноћи, а, мајку, сестру и мене отерали из наше куће која им је била погодна за борбу са партизанима. Кад су Немци завршили борбу са партизанима, почели су да се повлаче. Повели су са собом мог стрица Веселка, рекли су му да потера волове са њима. Такође, повели су још неколико мушкараца ка месту Кнежица. Тамо су их предали усташама, које су их масакрирале. Не оружјем, већ секирама, ножевима и маљевима. Мрцварили су их, мом стрицу, исекли су језик, руке, нос, очи су му извадили… Сутрадан су јавили у село да су сви они који су поведени, убијени. Њихова измрцварена тела, донели су у село и сахранили их… Стрина је стрица познала по одећи, тачније, ономе што је остало од ње у том пиру.

Јасно се сећа дана када су их заробиле усташе. Било је то у саму зору, почетком августа 1942. Бежали су са Козаре, где су се претходно месецима крили, у тренутку кад су Немци почели да бомбардују шуму знајући да се тамо крију и партизани.

– Чим смо изашли на пропланак, дочекале су нас усташе са упереним бајонетима – каже Милановић. – Пољана је била пуна људи. Одмах су почели да одвајају мушкарце старије од 15 година, а жене, девојке и децу на другу страну. Ниједан од тих мушкараца није преживео, а међу њима су били мој деда, ујак и друга родбина. Нису нас успут много мучили, једино ако би неко изашао из реда, тада су били су сурови. Ишли смо пешке неколико десетина километара до железничке станице. Тако смо дошли до Церовљана, где се налазио сабирни логор, долазили су људи и дан и ноћ. Неке су одмах утоварали у вагоне према Сиску, Бјеловару, а моју групу послали су пешке према Јасеновцу. Тамо су нас сместили у део где није било никаквих објеката. Лежали смо као сардине на ливади, која ускоро није била ливада, већ земља, јер смо чупали траву и јели је.

 
Не смемо никад да заборавимо

– Не смемо да заборавимо један од највећих злочина над српским народом и не смемо да заборавимо те жртве – истиче Милановић. – Нигде у Европи нису постојали логори за децу, осим у Хрватској. Кроз логор у Сиску прошло је око 6.000 деце, од тога је 2.000 умрло од глади и жеђи.

Славко је гледао како усташе узимају деце од мајки:

– Мајка је мене и сестру покривала крпама и говорила да ћутимо. Храну нам тамо нису давали, али је мајка понела мало кукурузног брашна и соли које смо као кучићи са њеног длана лизали. Само једном су нам скували пасуљ, а умели су, кад пеку кукурузни хлеб, да убаце и струготину од дрвета. Моја тетка је, срећом, била девојка и имала је скупе ручне радове које је сама везла месецима. Понела их је у торби. Усташе су дозвољавале Хрватицама да донесу хлеб до жице и да се мењају са логорашицама. Пола хлеба, парче хлеба… Тако је и она радила, па смо преживели. Одатле су нас пребацили у Новску у неке оборе за свиње, а после неколико дана послали су нас као радну снагу код усташких породица. Живели смо у нељудским условима у Јасеновцу. Сестра је умрла од упале плућа. Имала је четири године, а ја шест. Нисам успео да је спасем.

Славко се са мајком и малобројним прежилевим члановима породице вратио пешице у своје Међувође 1945. На породичном имању затекли су коров, бункер, и керушу која није напуштала кућу.

Д. Матовић