Вечерње новости, 15. 9. 2022, Српско благо није изгорело: Археолог др Александар Бандовић о документацији и налазима нацистичких археолошких истраживања

Немачка археолошка истраживања на Калемегдану 1941-1944. Фото: Вечерње новоости, Архива Народног музеја

АРХЕОЛОШКА ископавања које је пре осамдесет година, у позно лето 1942. Химлерова организација Аненербе започела у Доњем граду Београдске тврђаве и данас су обавијена велом тајне, јер нема ни документације о њима, нити се поуздано зна шта је све пронађено.

Остало је само сведочанство из извештаја нацистичких научника Берлину да ће београдска и друга ископавања у Србији дати одговоре на „кључна питања целокупне европске праисторије и односа Централне Европе и Медитерана“.

– Циљ организације Ананербе, у којој су радили врхунски научници у служби нацистичке идеологије, био је доказивање расне супериорности Немаца, односно, њихових предака Германа и Индогермана – каже археолог др Александар Бандовић из Народног музеја Србије.

– Србија је имала посебан статус у нацистичким пројектима пљачке, присвајања културне баштине и њеног идеолошког тумачења, о чему сведочи чињеница да су се овде за утицај непрестано надметали Химлеров Аненербе, Розенбергов биро и Вермахтов Реферат за заштиту уметничких вредности, на чијем је челу је барон Јохан фон Рајсвиц – каже др Бандовић.

 

– Злоупотреба археологије путем њене идеолошке интерпретације имала је изузетно значајну улогу у нацистичком апарату. Постоје индиције да је део документације и налаза из београдских ископавања сачуван у Берлину, у Бундесархиву. Део материјала налазио се у Лебусу на Одри, али се они сматрају изгубљеним на основу претпоставке да су страдали у совјетском бомбардовању, мада ни за то нема поузданих доказа.

После рата је у српској научној јавности прихваћено мишљење да је највећи део предмета ископаних 1942-1943. остао у Музеју града Београда, иако је та тврдња непоуздана без документације. Ова „завера ћутања“ подстакла је др Бандовића да започне истраживање о тајанственим пословима нацистичких археолога током окупације.

– Србија је имала посебан статус у нацистичким пројектима пљачке, присвајања културне баштине и њеног идеолошког тумачења, о чему сведочи чињеница да су се овде за утицај непрестано надметали Химлеров Аненербе, Розенбергов биро и Вермахтов Реферат за заштиту уметничких вредности, на чијем је челу је барон Јохан фон Рајсвиц – каже др Бандовић.

– Рајсвиц је кључна личност за све нацистичке „послове“ везане за културна добра у Србији, којима је врло вешто управљао из сенке, па је после рата успешно „опрао“ биографију, као уосталом и многи други нацистички научници из Аненербеа. Он је Србију упознао још током Првог светског рата и међуратних археолошких истраживања и посета. Први је извештавао Берлин да се у српским музејима налазе археолошки предмети чији је значај „не мањи од оних из Троје“, а оставио је и јединствено сведочанство које указује да најдрагоценији средњовековни српски рукописи нису у априлу 1941. изгорели у Народној библиотеци.

Др Бандовић је први српски научник који је систематски истраживао послове нацистичких археолога у Србији током окупације, али и њихов утицај на послератну југословенску науку, који су они остварили преко овдашњих стручњака са којима су сарађивали. Његова истраживања на ову тему су интригантна јер руше многе стереотипе који су прихваћени као истина без истраживања и доказа. Један од њих је и уверење да су српски средњовековни рукописи, чувани на једном месту, у Народној библиотеци, изгорели током немачког бомбардовања Београда у априлу 1941. године. Иако је истрага одмах после пожара указала на недвосмислене трагови да су сандуци са непроцењивим манускриптима извучени из зграде библиотеке пре него што је нестала у пламену, дуго после Другог светског рата ова тема је била табу, а напори ретких истраживача су гурани у запећак.

После осам деценија др Бандовић је у преписци Вермахтовог „комесара за културу“ пронашао доказе да драгоцени српски рукописи ипак нису уништени.

– Рајсвиц у писму жени од 5. јула 1941. наводи да је био са др Робертом Шванкеом, специјалистом за српске рукописе у Бечком архиву, познатим по пљачки баштине још из Великог рата, док је овај паковао изузетне српске средњовековне манускрипте и слао их у Беч – открива др Бандовић.

– Иако је на основу неких сведочења у српској јавности створено мишљење како је Рајсвиц био србофил и штитио наша културна добра, у писму нема ни речи протеста због тога што Шванке пљачка српске манускрипте, за које можемо основано да претпоставимо да потичу из Народне библиотеке.

Према речима др Бандовића, Рајсвиц је формално био представник Вермахта, али документација о ископавањима на Београдској тврђави показује да је радио за Химлеров Аненербе. Нјему су приступили и многи други немачки научници, који су врло јасно знали да разликују оно што је идеологија од науке, али нису имали никакве етичке и моралне скрупуле. Они су били не само стручна подршка пљачкашким подухватима већ пре свега интерпретатори праисторијске културне баштине као германске, чиме се доказивала немачка „расна супериорност“.

О томе сведочи и писмо руководиоца истраживања у Београду, немачког професора Унферцагта, у коме је о почетку кампање 1942. дао оцену: „Ископавање је потпуни успех, јер су откривени остаци римског легионарског логора, остаци из каменог доба и келтски, готски и алански насеобински хоризонти“.

– Аненербе је 1942. почела да финансира ископавања да би у њима нашла материјалне „доказе“ за „прилагођавање“ праисторији, нацистичкој теорији о културним Индогерманима који долазе са севера, заузимају простор и протерују народе који су ту већ живели – објашњава др Бандовић.

– Тако је „историјски“ образлагана праведност освајања Трећег рајха.

ПРИЛАГОЂАВАЊЕ ИСТОРИЈЕ

НАЦИСТИ су почели да копају на Београдској тврђави већ 1941, у потрази за остацима из времена када ју је принц Еуген заузео и протерао Османлије.

– Та ископавања је требало да буду подлога за „прилагођавање“ историје Хитлеровој причи о Београду који пре принца Еугена и није постојао као град, па је тада планирано да се назове „Ојгенштат“, Еугеновград, као једна од најважнијих „тврђава Рајха“. Принц Еуген је био главни топос немачког национализма на овом простору, јер је у 18. веку населио Швабе у Подунавље. Када је Аненербе 1942. преузео ископавања, „прилагођавање“ историје је отишло много дубље у прошлост, све до праисторије.

Борис Субашић