Вечерње новости, 16. 7. 2024, Скакале у Саву да не гледају смрт своје деце: Потресна сведочења преживелих из Битке на Козари, која је окончана 17. јула 1942.

Усташка милиција води заробљене Козарчане фото: Музеј револуције Козара

Седамнаестог јула завршена је једна од најкрвавијих битака на подручју некадашње Југославије – Битка на Козари, која је трајала у северозападној Босни током лета 1942 (почела 10 јуна).

Битка је завршена тешким поразом Другог крајишког партизанског одреда, великим масакрима цивила и депортацијом у логоре, махом Јасеновац и београдско Сајмиште. Како је више преживелих сведочило, мајке, Козарчанке, масовно су скакале са децом или саме у Саву, да не гледају смрт својих малишана.

Према проценама, из обруча се пробио део партизана и свега око 10.000 цивила из збега. Цела партизанска болница је ликвидирана и побијено око 300 рањеника. Укупан број цивилних жртава током пречешљавања Козаре и Поткозарја премашивао је 35.000 људи, а више од 68.000 је депортовано.

Музеј жртава геноцида пренео је више исповести људи који су преживели овај масакр и после рата сведочили о ужасима које су видели и доживели. Између осталог, ту је и део записа Анке Жујић, која је била у групи избеглица коју је непријатељска војска гонила ка Босанској Дубици.

„Они који су први стигли у град највише су страдали. Усташе су их одводиле на мјесто на коме је раније била пијаца. Ту су раздвајали мушкарце од жена. Свима су наредили да легну на земљу и да ставе руке изнад глава, са погледом у земљу. Тада су усташе почеле да кољу мушкарце. Жене нису смјеле да гледају шта усташе раде. Само су се чули јауци. Крв је почела да тече. Ускоро је стигло наређење да прекину убијање. Поклане жртве однесене су и бачене у ријеку Уну, а крв очишћена. Слично је било и касније, када су нас спроводили преко моста у Хрватску Дубицу. Тамо су на једном мјесту дочекивала тројица усташа (ножевима). Мушкарце су свраћали у једно двориште. Наредили би им да скину са себе одјећу, а затим би их клали. Ту је заклано више десетина мушкараца, који су заробљени у селима испод Козаре или су са породицама стигли у Босанску Дубицу,“ сведочила је Анка.

Када су стигли на железничку станицу у Хрватској Дубици, одвојени су мушкарци од жена и деце и одведени у Јасеновац, Земун (Сајмиште) и друге логоре.

„Једнога дана почели су да одвајају дјецу. Речено је да то ради организација ’Црвеног крста‘, како би збринула дјецу. Тада су узели мог синчића и кћерку. Тешко ми је било да се одвојим од дјеце. Ту је од мене одвојен муж Милан и отјеран у логор; о његовој судбини нисам више чула. Срце ми се кидало од бола за дјецом. Молила сам да пођем с њима. Најпослије ми је омогућено. Одузето је много дјеце од родитеља.

Отпремљени смо у Јастребарско. С нама је било око 500 дјеце. Даље је још једно дјечје сабиралиште (у Јаски). И тамо је било доста наше дјеце. Касније смо чули да је усташка власт хтјела ову дјецу да одгаја у усташком духу. Видјела сам дјечаке у строју: на капама су носили усташку ознаку са словом „У“.

Радила сам код дјеце око три мјесеца. Његовала сам их купала и чистила. Многа дјеца су се убрзо разбољела од тифуса, шарлаха, дизентерије и богиња. Од ових болести доста их је помрло. Ту је умрло обоје моје дјеце: син Милорад и кћерка Милева. Умрла је и Бранка Вујановић, кћерка Млађенова, и мали Ђоко Бурсаћ, син моје сестре Јеле. Однесени су у болницу у Јаску на лијечење. Нисам дозволила да ми однесу и сина Милорада; он ми је умро на рукама. Тако сам изгубила и мужа и двоје дјеце. Остала сам сама,“ навела је Анка у потресном сведочењу.

Каже да је у Јаски било деце из многих села с Козаре – Међувођа, Брекиње, Комленца, највише старих до десет година. Дечацима су ставили слово „У“ на капе, па су сви имали усташке ознаке. После неког времена партизани су ослободили Јаску и одвели децу. Заробили су и лекара који је ту радио. Њега су касније пустили, па се вратио и причао да је „у сваком грму партизан“, као и да су му наредили да мора добро да чува децу која су му поверена на лечење, што је и испоштовао.

Анка је причала и да су малишани највише обољевали због слабе исхране. Кували су им краставце и хранили их хебом од зоби. Деца која умру трпана су у сандук, а када се напуни, закопавана су сва заједно.

„И сада се често сјетим како су се моја дјеца, Бранка Вујановић и Ђоко Бурсаћ окупљали око мене и звали ме мамом. Бранко и Ђоко су одвојени од родитеља и упућени овамо. Стално су плакали и говорили да сам ја њихова мама. Тешко је издржати дјечји плач и дозивање. Међутим, болест је многе стигла, па су помрли далеко од родитеља.“

После нешто више од три месеца послата је у Загреб, да ради у дечјем прихватилишту у Кулићевој 19. Ту су такође била смештена деца с Козаре, без родитеља, а прихватилиште је водио проф. др Камил Бреслер, који је радио за „Црвени крст“ и сарађивао са Дианом Будисављевић.

„Он се веома хумано односио према нама. Одлазила сам код њета. Дао ми је дознаку за обућу. Сваког мјесеца давао ми је по хиљаду куна. Дознала сам да је помагао и породице од којих је неко био у партизанима. Испричала сам једној болничарки како ми је помогао проф. Бреслер. Нисам знала да је она усташкиња. Била је родом из Далмације, а звала се Шимица. Она га је послије тужила усташама, па је био затворен. Не знам да ли је преживио рат и да ли је жив. У прихватилишту сам остала до прољећа 1943. Тада сам упућена на рад у Њемачку, гдје сам остала до ослобођења 1945, када сам се вратила кући у Јохову,“ закључила је Анка Жујић.

Преносимо и део потресног сведочења записа Велимира Тубића:

„Гоне нас преко села, према Босанокој Дубици. Дошли смо на Крушковац. Овдје нас је дочекало пет усташа у кратким хлачама; носили су фесове на глави. Наоружани су пушкама и бајонетима. Оштрили су их поред цесте. Ту је било још војске, али ови су нас преузели. Дотјерали су нас у Дубицу, гдје ћемо преноћити. Ноћ је била тешка. Одвајали су људе и убијали их. То је трајало цијелу ноћ. Убијене људе бацали су у Уну. Ми смо у дворишту, у главној улици. Дошао је један војник. Имао је бијелу кошуљу. Говорио нам је да ћемо сутра бити сви поклани. Страх се увукао у људе. Жене и дјецу су поклали. Плач је све јачи а непријатељски војник говори да ћемо сутра сви бити мртви. Жене су жељеле да иду прве, па онда дјеца.

Одлучено је да идемо заједно. Ујутро су нас превезли камионом до села Градине, поред ријеке Саве. Тамо су чекале усташе с бајонетима. Сви су у кратким панталонама. Били смо убијеђени да ће нас поклати. У међувремену долази сплав. Укрцали су нас. Мислимо да ће нас поклати на другој обали, до Јасеновца. Неке жене су скакале у Саву, јер су убијеђене да ће тамо бити убијене. Скакале су да не гледају смрт своје дјеце. Усташе су пуцале за њима. Када смо се искрцали на другу обалу Саве, угледали смо тамо много народа. Постројили су нас у колону. Кренули смо према логору. Извели су нас на пољану. Ту је велики логор ограђен жицом. Утјерали су нас унутра. Ту су нас одвајали. Сви мушкарци од 12 година навише одвојени су на једну, а жене и дјеца на другу страну. Мене је мајка сакрила међу женама и осталом дјецом, јер сам имао 14 година. Људе које су одвојили бријали су и говорили им да ће ићи некуд.

Огромна маса остала је у логору, у Јасеновцу, 8 дана. За то вријеме скухали су нам три пута грах, а неколико пута смо добили по парче хљеба. Већина је ову храну повраћала. Нисмо имали питке воде. Жеђ је тежа него глад. У бачву су сипали воду и то само неколико канти. Вода је мутна и млака, а по њој пливају црви. Али и до такве је воде тешко доћи. Увијек неко чека и гура се да приђе. Моја стрина је била трудна; једном приликом је хтјела да захвати воду, а усташа ју је граном премлатио.“

Велибор Тубић је после послат у Славонију, где је код мештана чувао краве и тако преживео.

В.Ц.С.