Вечерње новости, 16. 9. 2024, НА ВИДЕЛУ ГРАЂА ВРЕДНИЈА ОД ЗЛАТА: Интервју – Др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине

Др Небојша Кузмановић, дректор Архива Војводине Фото:: Вечерње новости, Архив Војводине, В. Мучибабић

БЕЗ архивске грађе и вековима чуваних докумената ми не бисмо знали ко смо. Само нације које краси високо однеговано самопоштовање имају свест о томе да су архивски документи из њихове историје вреднији и од златних полуга.

Не смемо то злато препустити прашини и забораву. Али како врата архива широм отворити, учинити га видљивијим и кориснијим у времену ревизије света, преотимања историје и истине?

С оваквим промишљањем Небојша Кузмановић, доктор књижевности, отпочео је пре шест година мандат директора новосадског Архива Војводине, установе која већ 98 година чува 45 милиона сведочанстава српског идентитета. Било би их и више да туђе војске нису вековима унатраг палиле или плениле део тог српског блага.

Како бисмо пред ревизионистима данас бранили истину о свом давном постојању да патријарх Арсеније Чарнојевић у Великој сеоби 1690. није преселио и мноштво црквених докумената?

– Тешко је бранити било који сегмент историје ако немате доказ „црно на бело“. У Придворној канцеларији патријарха, после сеобе складиштена је преписка са званичницима у Бечу, српским војним и народним старешинама, свештеним и световним лицима. Посебан значај имају царске дипломе и привилегије. У Карловачкој митрополији 1733. зачета је прва српска архивска служба. Те године је на латинском језику сачињен први попис докумената нагомиланих у службама Митрополије. Архив Србије почео је с радом тек 1900.

Многи важни докази деценијама су „мртво слово на папиру“ попут оригиналних немачких докумената о зверствима усташа у НДХ из досијеа Славка Одића који сте открили јавности.

– Ови документи су немерљиво благо нашег архива. Професор Милан Кољанин написао је изванредну студију о њима. Имају велики значај јер су их сачинили представници немачке обавештајне службе на 300 страница и шездесетак фотографија. Предуго су ти докази били изван домашаја јавности, а игром случаја, откривени су у јеку покушаја хрватских екстремиста да ревидирају историју НДХ. Захваљујући том открићу, у Јерусалиму смо новембра 2019. приредили међународну конференцију о Јасеновцу, објавили низ књига поткрепљених тим доказима, превели их на енглески, поставили на интернет платформе…

Из тог досијеа су и докази да је Павелић усташама и најближим Хитлеровим сарадницима доделио 52.000 одликовања. Да ли су из Хрватске тражили копије ових ексклузивних докумената?

– Нису се јављале институције, али јесу неки научници из Хрватске који желе да користе ту грађу. Ми који радимо у архивима не бисмо смели да робујемо дневној политици већ истини. Анте Павелић је одликовао највише нацистичке официре, затим чланове своје владе, али и 129 свештеника Католичке цркве. Одраније је позната чињеница да је 1944. када су већ нашироко била видљива зверства у Јасеновцу, Градини, Глини и Козари, највише усташко одликовање примио и загребачки надбискуп Алојзије Степинац уз образложење да је „раскринкавао непријатеље у земљи и иностранству“. У Загреб сам послао и књигу „Акција Виктора Томића и страдање људи у Срему током 1942.“ и добио уљудно писмо захвалности.

После низа деценија и неколико комисија за утврђивање злочина у Срему током Другог светског рата попис жртава није коначан. Са колико имена сте га употпунили?

– Ми смо пронашли 5.000 нових имена. Пре две године објавили смо пописник жртава Срема у периоду 1941-1945 са готово 42.000 имена. Тај списак није коначан, али је до сада најпотпунији и јасно указује на размере тих злочина. Приредили смо велику изложбу „Народ жртва злочина“ поводом 80 година од акције усташа Виктора Томића у Срему, када је у августу и септембру 1942. убијено и у Јасеновац отерано готово 10.000 људи, махом Срба.

Само у Сремској Митровици за две недеље на православном гробљу убијено је око 7.000 људи. Многи се интересују за тај пописник. Наш прослављени глумац Александар Берчек на попису је нашао свог деду. Наша обавеза је да попишемо све жртве. Крајње је време.

Честитам Војном архиву у Београду који након сто година ради попис наших жртава из Првог светског рата. Дошли су до око тристохиљадите жртве. Сваки музеј, архив и библиотека могу да помогну да се прецима одужимо.

Истичете да истину није довољно објавити већ на њу непрестано и подсећати?

– Живимо у врло колебљивој епохи. После Другог светског рата људи су мислили да је крај ере ратовања, победили смо, можемо да се опустимо. Али, осам деценија касније, пише се нова историја. Дан победе преобраћен је у Дан примирја, на парадама поводом тог дана изостављају се представници победника који је највише крварио за ту победу. У региону се измештају српска гробља, а о размерама злочина у Јасеновцу се закопава истина и после толико деценија.

Заплена докумената на КиМ

 

О ЗНАЧАЈУ архивске грађе сведоче и најновији догађаји на Косову и Метохији где је тзв. власт у Приштини, у архивима четири општине на северу, запленила комплетну документацију. С том документацијом они могу Србима да одузму имовину и хапсе их, као и да све историјске догађаје који Албанцима не иду у корист униште – каже др Кузмановић.

У свега неколико година разбили сте стереотип о архивима као затвореним институцијама…

– Наш задатак је да много радимо на афирмисању културе сећања на невино страдале жртве у ратовима. До сада смо проблематику и пропорције страдања Срба и других народа са наших простора приближили израелској, италијанској, руској, француској, чешкој, словачкој и мађарској јавности. За шест година наша издавачка делатност је објавила 300 књига базираних на документима из наших депоа. Већина наших књига присутна је на нашем сајту на српском, енглеском, мађарском, а имамо једну књигу и на арапском језику. Реч је о гробљу из Великог рата где почива неколико стотина наших војника у Алжиру. У издаваштву сарађујемо са Матицом српском, „Прометејем“, „Лагуном“, САНУ, Српском православном црквом, Архивом у Републици Српској.

Књиге за даривање и чување

ЈЕСУ ли у злим временима манастири најчвршћи чувари историјских докумената?

– Без сумње јесу. Управо смо завршили акцију даривања манастира на Фрушкој гори. У 24 манастира похранили смо око 3.000 књига. Нашим људима у Хрватској – Српском дому у Вуковару, Даљу, Боботи, Трпињи, „Просвети“ у Загребу, манастиру Јасеновац, „Кући Доситеја Обрадовића“ у Плавном, даривали смо више од 2.000 књига. Почели смо да обилазимо установе у Билећи, Бијељини… Са колегама из Музеја „Адлигат“ припремамо 10.000 књига, које ћемо поделити библиотекама.

Шаљете књиге на стотине адреса од Вашингтона до Ватикана. Дешава ли се да неке од њих кад стигну на адресу буду негде скрајнуте?

– Догађа се, вероватно. Увек се може десити да дођу у руке неког службеника који ће намерно да их склони, да не буде пуно видљива. Лек за то је превод тих докумената барем на енглески и објављивање на некој од наших интернет платформи.

 
Јованка Симић