Вечерње новости, 17.11.2016, Сећање на логораше: Прекинуто ћутање о Шарвару

Мишићево: Спомен табла на логор за српске цивиле из Бачке, Барч, Мађарска Фото: РТВ Суботица

Књига о трагедији Срба у логорима Мађарске. Мађари знају детаље о Рацији, али не и о Србима логорашима. Око 10.000 Срба послато у три логора у Мађарској

Ни данас, 75 година од интернирања Срба у мађарске логоре, није лако код наших северних суседа наћи рецензента за књигу која покушава да расветли трагичну судбину око 10.000 Срба из Бачке које су мађарски окупатори у Другом светском рату интернирали махом у логор Шарвар, а затим у Нађкањижу и Барч.

У то су се уверили Српска самоуправа Срба у Будимпешти и др Данило Урошевић (83), који је 1941. године, као осмогодишњи дечак, из родног Бајмока с породицом интерниран у логор Барч.

Урошевићеву књигу сећања и историјских чињеница Срби у логорима Мађарске 1941 – 1945 заједно су објавили Српска самоуправа у Будимпешти и Архив Војводине у Новом Саду. Специфичност ове књиге је у томе што је, осим на српском, штампана и на мађарском језику, са жељом да се јавност у Мађарској први пут детаљније упозна са овом темом.

– Мађарска публика је упозната са догађајима у Новосадској рацији 1942. године, али интернирање Срба у мађарске логоре им је такорећи непознато – рекао је Петар Ластић, директор Српског института у Будимпешти, на промоцији књиге у Матици српској у Новом Саду.

– Да би књига издржала критички и научни суд, ми смо претражили све изворе и допунили издања на оба језика.

ПРВИ ПУТ ЗА ИСТИМ СТОЛОМ

У Будимпешти ће 13. децембра бити приређен једнодневни научни скуп о интернирању бачких Срба у мађарске логоре пре 75 година. На скупу ће учествовати по четири историчара из Србије и Мађарске. Први пут српски и мађарски историчари седеће за истим столом и разговарати о овој теми.

Колико је тешко било наћи мађарског рецензента за ову тематику, сведочи податак да су тамошњи Срби упутили молбу неколицини савремених историчара у Мађарској, а одазвао им се само млади историчар Чаба Катона.

– Мађарски читаоци добијају прилику да се упознају са овим трагичним моментима светског рата и са друге, српске стране – написао је Чаба у својој рецензији.

А историјска, а не само српска истина је да је судбину око 10.000 солунских добровољаца и њихових потомака интернираних у Шарвар одредила одлука Миклоша Хортија да из Бачке протера све оне који ту нису живели до 31. октобра 1918. Неки од њих су, пре него што су Немци забранили даљи улазак у Бачку, спас успели да нађу у Недићевој Србији, а остали су заточени у Шарвар, где су прошли праву голготу коју многи од њих нису преживели.

На то указује и рецензент у Урошевићевој књизи др Милан Мицић, наводећи да Аустроугарска није само објавила рат Краљевини Србији 1914. године, већ је наметнула и колективну кривицу и одговорност целокупном српском народу за атентат у Сарајеву.

– Репресија над српским становништвом Бачке у Другом светском рату, посебно према насељеним српским добровољцима из Првог светског рата, био је чин кажњавања „велеиздајника“ из Првог светског рата – наглашава Мицић.

– Када разговарате с људима у Алекси Шантићу, Растини, Бајмоку, Карађорђеву, Сиригу, а то су све колонистичка насеља настала између два светска рата, готово да нема породице која не носи белег из Шарвара. Судбина српских колонистичких породица из Бачке трајно је обележила њихов национални идентитет.

ПОМАГАЛИ СУНАРОДНИЦИМА

Малобројна српска заједница у Мађарској у време Другог светског рата настојала је да помогне сународницима заточеним у логорима – каже Ластић.

– Организована је хуманитарна помоћ, а првенствено су то чинили Срби из места Помаз поред Будимпеште. Неки Срби који су пуштени из логора остали су у Мађарској, а један од њих био је Данило Урошевић, који је доцније доспео у Београд. Но, као шеснаестогодишњак, помажући родбини да пређе у Мађарску, и он се вратио и ту остао.

Ј. Симић