Вечерње новости, 17. 11. 2023, СИСТЕМАТСКО БРИСАЊЕ ТРАГОВА СРПСКОГ ПОСТОЈАЊА: Космет од трговине људским органима до преотимања духовне баштине

Шиптарски погром над Србима у Призрену, гори све српско – светиње, станови, куће, локали… уз присуство КФОР-а, у зони коју „обезбеђују“ припадници немачке војске Фото: Фонд Слободан Јовановић

У СВОЈОЈ ИСПОВЕДНОЈ књизи „Извесна представа о правди (Чеченија – ЦИА – Косово – Дрога)“ Дик Марти, између осталог, пише да је његова мисија и мисија његових сарадника у Покрајини изазвала отпор, па и непријатељство. Упозорени су „да би било добро да се разоткривају неки аспекти прошлости. Срби су зли и то не сме да се промени; то може чак угрозити стабилност региона“.

„Амерички утицај је огроман“, наставља Марти, „што нам са жаљењем потврђује неколико дипломата на служби у Приштини. Клинтонов кип заузима први план једног градског трга, а једна авенија је чак додељена Бушу.“ Он потом пише и о важним људима које је сусретао током мисије. Међу њима је и амбасадор САД Кристофер Дел који се „не бави само косовским питањима“, већ и „промовише изградњу великог и скупог ауто-пута у овој земљи која је међу најсиромашнијим у Европи“. Међу овим угледницима Марти помиње и Стивена Шука, бившег америчког генерала који је донедавно био помоћник шефа Унмика. „Само што је напустио функцију те интернационалне организације, постао је лични саветник Рамуша Харадинаја„, који је гоњен за ратне злочине, а „ослобођен је након што су сведоци практично испарили у тренутку суђења“. Као албанског плаћеника Дик Марти помиње и „сер Џефрија Најса, британског адвоката, краљичиног саветника“ и тужиоца хашког суда који се „жали што му Тачи још није платио пола милијарди евра за услуге“. (Изгледа да је накнадно дошло до „финансијског помирења“, јер је Најс 2020. године као адвокат заступао Тачија пред Специјалним судом за злочине ОВК у Хагу.)

КАДА СЕ ЈЕДАН НОВИНАР усудио да постави питање Бернару Кушнеру у вези са оптужбама за трговину органима, овај бивши представник генералног секретара УН и шеф Унмика одговара прштањем у смех. „Чуо сам тај смех, прост и неумесан“, пише Марти и додаје како је 20. фебруара 2018. поводом десете годишњице „независности“ Тачи доделио Кушнеру „председничку медаљу за ангажовање и учешће у успостављању мира и институција на Косову“. Иначе, наставља Марти, „истрага односно Special Investigation потврђује да је Хашим Тачи био ангажован као агент француских обавештајних служби“. Најзад, у галерији оваквих „Мартијевих ликова“ нашла је место и америчка државна секретарка Мадлен Олбрајт, која се снажно залагала за бомбардовање Србије и независност Косова. „Чудна госпођа!“ – пише Марти. „Откривено је да је имала економске интересе у бившој српској покрајини, посебно у косовској телефонској компанији…“

Списак људи који су, из личних интереса, одлучивали о судбини Србије и њене покрајине Космета, није тиме завршен. Дик Марти и његови сарадници утврдили су да на Косову и Метохији, поред трговине људским органима, владају организована проституција и илегална трговина оружјем, дрогом и људима. Косовска дијаспора је такође, „спонтано или зато што је била рекетирана, прилично допринела финансијској подршци ОВК“.

„Заборављају се“, истиче Марти, и „убиства српских заробљеника, али и многих Албанаца који су окривљени често само зато што су радили за југословенску администрацију“.

 
ЕЛИМИНИСАЊЕ СВЕДОКА ЗАСТРАШИВАЊЕМ И УБИСТВИМА

У ТАКВОЈ СИТУАЦИЈИ било је изузетно тешко истраживати истину о „жутој кући“. Потрага за сведоцима представљала је велики проблем. Оштећени сведоци били су у великом страху, јер је неколико њих који су се појавили пред хашким судом, због неефикасних програма заштите било елиминисано у злочинима – „било као жртве убистава, необичних саобраћајних незгода, застрашивања или тајанствених самоубистава“. Ипак, истиче Марти, „међу сведоцима које смо срели, један од њих нам је признао да је учествовао у злочинима.

Захваљујући његовом сведочењу, могли смо да опишемо како су органи, пре свега бубрези, вађени из тела убијених српских заробљеника“. А кад су Марти и његови сарадници од Хага тражили увид у доказни материјал прикупљен у „жутој кући“, добили су одговор „да он више не постоји: кућа је прочишћена и материјал је бачен…“

И поред оваквих тешкоћа и сметњи (чак и претњи њему), Дик Марти је успео да у децембру 2010. саопшти свој извештај пред Парламентарном скупштином Савета Европе и, после повољних реакција, „западне земље нису могле више да игноришу тешке сумње о ономе што се догодило приликом њихове војне интервенције на Косову“. Документ под насловом „Нехумано третирање људи и недозвољена трговина органима на Косову“, обелодањен је 7. јануара 2011, а у њему Марти, поред осталог истиче, да су се чињенице изнете у књизи бивше тужитељке Карле дел Поите односиле пре свега на трговину људским органима.

„Наша истраживања, тешка и деликатна, омогућила су нам не само да потврдимо та открића, већ да их прецизирамо и оцртамо мрачну и узнемирујућу слику оног што се десило и што једним делом наставља да се дешава на Косову.“

А ОНДА ЈЕ НАСТУПИЛО време прећуткивања откривене истине о „жутој кући“ и о другим злочинима албанских терориста. Изабрани су амерички тужиоци, Клинт Вилијамсон, па после једногодишњег кашњења Дејвид Швендиман, али они подносе оставке. Суђење није одржано све до 2018. године када је објављена књига „Извесна представа о правди“ Дика Мартија, у којој аутор злослутно предвиђа: „ако и дође до суђења, проћи ће двадесет година од почињеног дела“. (…) „Помишљам на изузетне проблеме на које смо наилазили када је требало задобити поверење сведока, колико њих ће бити спремно да проговори пред судом после толико година, након што су изградили нови живот, са децом, па чак и унуцима, знајући притом колико су други сведоци морали скупо да плате своју сарадњу са правдом.“

Ћутање о „жутој кући“, истиче Марти, није случајно. У међувремену, зли владаоци људским судбинама наметнули су нове теме, „жута кућа“ је потиснута из светске, али и из српске политичке јавности, све док, неколико година доцније, сама Тирана није започела политичку акцију тврдњом да је све то, наводно, лаж.

Тема о „жутој кући“ ипак није сасвим потиснута из јавности. Српска гласила („Политика“ и „Вечерње новости“) забележила су да амерички редитељ Пол Кампф припрема филм „Жетва“ о албанским злочинима у „жутој кући“ и илегалној трговини органима српских заточеника. Кампф је и аутор сценарија, а написао га је на основу романа Веселина Џелетовића „Српско срце Јоханово„. „Новости“ су поред објављивања књиге Дика Мартија објавиле и опширан фељтон, у тридесетак наставака о „жутој кући“.

Пре нешто више од годину дана, 21. јула 2022, огласио се и парламент Албаније који је изгласао резолуцију којом је одбацио оптужбе о трговини људским органима за време рата и упутио је Стразбуру, где се налази Европски суд за људска права. Био је то покушај да се стави ван снаге извештај Дика Мартија својевремено усвојен у Савету Европе…

 
МАРТОВСКИ ПОГРОМ НАСТАВАК ПЛАНСКОГ ЕТНИЧКОГ ЧИШЋЕЊА

У ТОКУ ДВА ДАНА, 17. и 18. марта 2004. године, хиљаде Албанаца дивљало је Косовом и Метохијом. Погинуло је 19 људи, међу којима 11 Албанаца и осам Срба, а ни припадници међународних мировних снага нису били заштићени од разуларене гомиле. Повређено је и рањено неколико стотина особа; подметнуто је 629 пожара; из својих домова протерано је 4.000 Срба (етнички је од српског живља потпуно очишћено шест градова и девет села); порушено је 935 српских кућа и 10 друштвених објеката – школа и домова здравља. За време овог дводневног мартовског погрома срушено је, запаљено или оштећено 35 српских верских објеката и 18 споменика културе; уништени су трагови градитељске баштине и духовног наслеђа српског народа у покрајини, а да због тога нико никада није одговарао.

Док је трајао Мартовски погром 2004. године, из некадашњег српског престоног града Призрена протерани су скоро сви Срби. У Призрену, духовном средишту Старе Србије, била је смештена Косово-метохијска епископија и Српска православна богословија. Из сведочења тадашњег епископа Епископије рашко-призренске и косово-метохијске Артемија, сазнаје се да се Призренска епископија преселила у Грачаницу за време пострадања српског народа и Српске православне цркве у јуну 1999. године. У зграду Епископије, истиче Артемије, уселио се тада немачки Кфор, „који је преузео писмену обавезу да је штити, као и зграду Српске православне богословије и Манастир Светих Архангела“.

ПОШТО ЈЕ ПРЕТИЛА стална опасност да буде уништена архива ове епископије, она је пренета у Грачаницу – накнадно, 15. марта 2004. године, такорећи „само један дан пре стравичног Мартовског погрома којег су, у присуству међународних снага Кфора, извршили шиптарски злочинци. (…) Већ 17. марта спаљене су све призренске светиње, па и зграда Епископије. Да дан раније архива није пренета, била би у огњу пламена заувек уништена, а тиме избрисана сва акта и документи који сведоче о страдању српског народа и Српске православне цркве на Косову и Метохији кроз цео двадесети век.

Ове речи владике Артемија забележене су у предговору књиге „Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку“ коју је издала Епархија рашко-призренска и косово-метхијска (Грачаница – Београд, 2008. године), а која се појавила само захваљујући томе што је архива, стицајем околности, спасена од албанских јуришника. А захваљујући документима објављеним у овој књизи читаоци сада могу да се увере да је на Косову и Метохији и у читавом двадесетом веку био угрожен положај српског народа. Мењала су се, као и у претходним вековима, само називи истих насилника; Арнаути, Арбанаси, Шиптари или Албанци, кад год су били под заштитом моћних савезника или окупатора, организовали су погроме својих суседа, Срба и припадника других народа. Тако је било у далекој прошлости, у време Османског царства, и на искрају деветнаестог века (о чему говоре документи репринт издања „Преписке“ из текста у под насловом „Насиља под заштитом“ – објављено у прошлом „Историјском додатку“). Тако је било, у ратовима и у временима мира између ратова – током целокупног двадесетог века.

 
СРПСКИ КОМУНИСТИ КРИЈУ ИСТИНУ О ЈУЖНОЈ ПОКРАЈИНИ

О ТОМЕ ШТА СЕ ДЕШАВАЛО у јужној спској покрајини, за време Титове Југославије, сведочи и књига „Ко је и зашто скривао истину о Косову и Метохији“ Миладина Вилотића. У настојању да одговори на ово питање, Вилотић као сведок скривања истине у социјалистичкој Србији и социјалистичкој Југославији, прикупио је изворе из даље и ближе прошлости и, обрађујући их у поглављима своје књиге, дошао до сазнања да оно што се на Косову и око Косова збива на размеђу двадесетог и двадесет и првог века – не догађа се нимало случајно. Већ да се ради о смишљеној и вековима упорно спровођеној стратегији отимања животног простора српском народу на његовој исконској и заветној земљи.

Крајем новембра (27. 11. 1968), уочи националног празника државе Албаније, одржане су масовне антијугословенске демонстрације на Космету. Била је то највећа јавна побуна после шиптарске Дреничке буне 1945. године; албански сепаратисти су тада опет отворено изашли на јавну сцену. Али, сада су албанске кадрове и албански сепаратизам снажно подржавали сепаратисти из северозападних југословенских република који су већ, преко уставних промена, припремали демонтирање федеративне Југославије.

Руководсто Комисије за националне мањине ЦК СК Србије тихо је смењено (међу њима и Вилотић), а на чело ове комисије дошао је Исмет Шаћири, човек за кога је својевремено на Призренском процесу утврђено (па заташкано) да је био повезан са албанском обавештајном службом Сигурими. Нестала је нетрагом обимна документација, стенографске белешке и „строго пов.“ извештај о прогону и исељавању Срба са Космета. Вилотићу је остало само сећање и морална обавеза да своје сведочење забележи у овој књизи…

СРЕДИШЊЕ ПОГЛАВЉЕ ове књиге је раздобље педесетих и шездесетих година двадесетог века, када је Миладин Вилотић као политички радник на сталном раду у ЦК СК Србије био секретар Комисије за националне мањине. Било је то време „братства и јединства“ и економске помоћи неразвијеном и демографски експлозивном Косову и Метохији. Тада, почетком шездесетих, на иницијативу Комисије за националне мањине, група политичких радника отишла је на Космет да испита стварно стање у овој покрајини. Иако су руководећи албански кадрови у СК и покрајинској власти покушали да заташкају ситуацију, сазнања су била недвосмислена: Албанци су, прикривено и јавно, примењивали бруталну силу, економски и психолошки притисак на Србе и остале неалбанце. То је, као и у прошлости, подстицало масовно исељавање Срба у Србију. О прогону и исељавању српског живља са Косова и Метохије сачињен је тада извештај на 80 страна. Овај извештај, вођен као „строго поверљиви документ“, био је скоро непознат у Србији.

 
АЛБАНЦИ ФАЛСИФИКУЈУ ИСТОРИЈУ

УНИШТАВАЊЕ градитељске баштине и духовног наслеђа српског народа на Косову и Метохији, показало се, није било ни случајно ни спонтано. Већ одавно се систематски поништава вековно постојање Срба у својој колевци историје, државности, вере и колективног памћења. Јер, оно што није било уништено 1999. године и Мартовским погромом 2004. године, нападнуто је касније на други начин.

На седници Извршног одбора Унеска у Паризу, 21. априла 2009. године, истакнуто је да се у Приштини српско средњовековно хришћанско наслеђе погрешно представља као баштина косовских Албанаца и да се политички злоупотребљава. Речено је да „Приштина објављује књигу за књигом у којима износи бесмислене тврдње да је српско средњовековно православно наслеђе заправо наслеђе косовских Албанаца“.

Поред чланова комисије и људи који су учествовали у припреми извештаја, истиче Вилотић, са његовим садржајем било је упознато још свега двадесетак чланова ЦК Србије. После тога, што је веома чудно, нису предузете никакве ни партијске ни државне мере према прогонитељима и онима који су их штитили.

Потом је, 1966. године, одржан Брионски пленум, па 1968. године и 14. седница ЦК СК Србије, на којима су осуђени српски национализам и однос српских кадрова према Албанцима на Космету. (На Брионском пленуму са политичке сцене уклоњен је Александар Ранковић, а на 14. седници због истине о Космету политички су осуђени књижевник Добрица Ћосић и историчар Јован Марјановић). У осуди српског национализма учествовали су и политичари који су припремали поменути извештај и који су били упознати са политичком ситуацијом на Косову и Метохији.

 
Из необјављеног рукописа „Странпутице сутрашњице“

Обрад Ковић