Вечерње новости, 17. 5. 2023, Живко некад стави плочицу са бројем 1128: Са списка Диане Будисављевић он је први идентификован – усвојили га Хрвати

Дианина деца: Живко Зеленбрз Фото: Вечерње новости, Youtube screenshot

ЖИВКО Зеленбрз прва је потврђена особа чије се име налази на списку српских малишана које је Диана Будисављевић спасла из усташких логора у Хрватској и преузела 1942. у Заводу за глухонијему дјецу у Загребу. Неки од њих били су у врло лошем стању и убрзо преминули, друге је преузео Каритас, а трећи су дати хрватским породицама на усвајање. Таква је била и Живкова судбина.

У време када је преузет из логора, дечак је имао пет година. Данас је виталан осамдесетшестогодишњак и живи у Загребу. Екипа београдског Музеја жртава геноцида, који је и пронашао списак са именима 5.631 „Дианиног детета“, до њега је дошла преко хрватске историчарке Наташе Матаушић. Она је годинама истраживала причу Диане Будисављевић и спасавања деце, и са њом је овај човек сарађивао.

– Контактирао сам са њим у Загребу и рекао ми је да зна да је усвојен, да су му усвојитељи рекли како има српско порекло и да је покатоличен, али нису знали ко су му родитељи – прича за „Новости“ Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида.

– После рата јавила се једна жена, која је веровала да је он њен син. Покушавала је да га види, али је он одбијао.

На крају су га усвојитељи наговорили на сусрет. Рекао нам је да према тој жени, кад су се коначно, неколико пута, срели, није осетио ништа и да је био сигуран како му није мајка.

Интуиција малог Живка није изневерила. Жена је покренула судски спор, покушавајући да докаже родитељство, али га је изгубила. Упркос томе, умрла је верујући да је Живко њено отето дете. Када је нађен списак са именима деце коју је Диана Будисављевић спасла, Дејан Ристић и наша амбасадорка у Загребу Јелена Милић понудили су му да провере да ли је и његово име на њему. После краћег размишљања, Живко је пристао. Тражили су сатима и – нашли. Подаци су се поклапали.

Загребачка породица Зеленбрз усвојила је 13. децембра 1942. године дечака Живка са бројем 1128 на металној плочици око врата. Живко је и данас повремено носи јер га, како каже, смирује. Рођен је од оца Љубивоја из Кршћина и мајке Смиље из Воћина. Презивао се Иванчевић. Прошао је кроз логоре Стара Градишка и Сисак, одакле је спасен 25. септембра 1942. На овом списку није било другог детета од истих родитеља за које би се могло претпоставити да су му браћа или сестре.

Сусрет Ристића и наше амбасадорке са овим Загрепчанином у његовом стану био је врло емотиван. Зеленбрз је загрлио амбасадорку, коментаришући да она долази из његове друге земље. Недуго после тога, у Београду, у ОШ „Владислав Рибникар“, догодило се масовно убиство осам ученика, а касније је преминула још једна рањена девојчица, и радника обезбеђења. Живко Зеленбрз је тада први пут ушао у амбасаду Србије у Хрватској и уписао се у књигу жалости. Написао је:

„Тужно, претужно, када сам гледао испраћај ове младости која практично није још ни почела. Живјети на путу с којег се неће никада више вратити. Сада су ми мало засузиле очи. Нису имали загарантовану привилегију да ће живјети. Њиховим најближима изражавам најискреније саучешће. Нека им буде лака земља у којој ће почивати.“ У потпису „Живко 1128 Зеленбрз“

Откад је Музеј жртава геноцида јавности, у априлу, предочио да је дошао у посед Дианиног списка спашене деце, готово да нема дана а да се неко не јави да провери судбину својих најближих. Међу њима је и Београђанка Жељка Остојић, која је дошла да пронађе на списку мајку, а нашла је ујака.

СПОМЕН-ГРОБНИЦА НА МИРОГОЈУ

 

ПРИЛИКОМ посете Загребу, када се срео са Живком Зеленбрзом, Ристић је са нашом амбасадорком обишао масовну гробницу деце са Козаре у Мирогоју. На гробници је увек положено свеже цвеће, плишане играчке, свеће…

– Мајка је била Зорка Ђурђевић, а ујак Владо – каже ова млада жена за „Новости“.

– Она је имала девет, а он 13 година. Покупљени су из села Кијевци, околина Босанске Градишке. Њихов отац је послат у логор, у Немачкој, а мајка Вида је ослобођена после неког времена. То наслућујем из разгледница које је моја мајка слала својој мајци из хрватске породице у којој је била смештена, у селу Гола, у околини Копривнице. На разгледници је њена фотографија са брачним паром код ког је живела, али ја, нажалост, о томе не знам скоро ништа. Ујак је, како се види на овом списку, доведен у Завод за глухонијему дјецу из логора у Самобору. Он је 24. јула 1942. дат баки Види, док је по мајку, при крају рата, дошао њен рођак и вратио је кући.

Према речима Дејана Ристића, међу десетинама људи који су на списку открили своје, има и Хрвата, Македонаца, наших људи у иностранству… Деца са списка најчешће су прошла кроз логоре Стара Градишка, Сисак и Јастребарско.

– Јавио нам се господин из Куманова, у Македонији, чија је мајка била „Дианино дете“, Српкиња из Хрватске. После рата се удала за Македонца и отишла тамо да живи. Нашли смо је на списку. Јавила нам се и једна Хрватица из Немачке. Њену мајку, Српкињу, такође смо нашли. Пронашли смо и деду једне историчарке уметности из Београда, а сада тражимо дедине сестре и браћу…

Крајем месеца ажурираћемо листу оних који су се јавили и знаћемо колико је деце пронађено. Оне чија имена не нађемо на том списку, упућујемо да нам дају и друге податке и проверавамо и по другим списковима које имамо – каже Ристић.

За 100 се ни име не зна

 

ПРВИХ 100 деце на списку су – безимени. То су малишани који су били превише мали или превише болесни да би могли да кажу ко су и одакле су. Један број њих ипак је преживео и усвојен је. На овом списку налазе се имена њихових усвојитеља и њихове адресе. Затим следи списак деце којој су утврђена само имена, али не и презимена. Ту има Ана, Анки, Бранкица, Босиљки, Драгица, Добрила, Драгана… Њих је 69, а старосни распон је од годину и по до четири и по. У остатку списка су деца наведена по имену, презимену и абецедном реду.

 

Он додаје како је процена да је спасено између 10.000 и 15.000 српске деце из усташких логора, а највероватнија бројка је око 12.000. Први контигент од 150 малишана, уз дозволе немачких власти, Диана је успела возом да пошаље у Србију. Остали су, како се види из списка, или умрли, или су усвојени, или су их преузели Каритас, Дечји дом Јосиповац, Болница за заразне болести у Загребу, Задруга Слога, католички самостани…

В. Црњански Спасојевић