Вечерње новости, 18. 3. 2017, Новица Пешић: Четнички одреди настављају борбу [из Архиве, In memoriam]

Тошко Влаховић, Јован Радовић и Коста Миловановић Пећанац (слева надесно) Фото: Вечерње новости, Новица Пешић „Топлички устанак 1917.“

Више од хиљаду аустријских војника свакодневно је гонило војводу Косту Војиновића. Довели су специјални граничарски батаљон из Далмације. Он је вешто избегавао потере, али и прихватао борбу

ОКО 1.500 четника сврстаних у мање чете и групе дејствовало је с планина Козјак, Кукавица, Гољак, Радан, Пролом, Арбанашке планине, Видојевице и Пасјаче. Мање борбе су водили војвода Јован Радовић у источној Србији, Коста Војиновић на подручју Копаоника и Јабланички одред у Горњој Јабланици, а одред војводе Тошка Влаховића у Пустој Реци.

Да би четничка борба била убојитија и непредвидива, преостале устаничке једнице извршиле су реорганизацију. Тако је за командата Јабланичког одреда, уместо капетана прве класе Милинка Влаховића, постављен поручник Димитрије Беговић, за начелника штаба поп Димитрије Димитријевић, а за ађутанта Божидар Поповић Божа.

СВОЈУ чету реорганизовао је и ојачао и војвода Коста Војиновић, који се и даље храбро борио. Водио је успешне борбе са аустроугарским и бугарским јединицама потпуковника Јармија на Копаонику и око Бруса, код Белог Брда, Црнатова… И током априла и маја Војиновић успешно дејствује по непријатељу. Десетог априла бори се са бугарским четама код Сагоњева и пробија се према планини Пожар. У селу Крива Река 350 војника опколило је Војиновићеву чету. Према извештају аустријског команданта, када је започела борба, чуо је команду: „Јуриш! Сви на ножеве!“ Војиновићеви четници су успешно пробили блокаду, као и много пута до тада, што је окупатора доводило до лудила.

Смишљали су Аустријанци све што су могли да би ликвидирали Војиновића и његову четничку групу, али нису успевали. За тај задатак довели су чак специјални граничарски батаљон из Далмације. Више од хиљаду аустријских војника свакодневно је гонило Војиновића. Он је вешто избегавао потере, али и прихватао борбу. Туче се до мрака, а затим следе бомбе, јуриш на ножеве и онда пробој. Трпи губитке, али увек успева да надмудри потеру. Код Манастираца, засеока Гргуре, изгубио је двадесетак људи, али се пробио. Његова чета се, ипак, редовно обнавља, а он наставља борбе.

ОКУПАТОР и даље силовито гони четнике и немилосрдно убија недужни народ. Ти злочини буде из летаргије дубоко сакривеног вођу устанка војводу Косту Пећанца, који излази из скровишта и 1. маја 1917. године, на планини Видојевици код Шарене букве, држи збор пред 1.243 четника Централног устаничког комитета. Војвода Пећанац предложио је реорганизацију свог одреда, а потом би их лично повео против бугарског и аустро-немачког окупатора ради вршења диверзија. Предлог је усвојен. Одређено је да Пећанца, на функцији вође устаничког покрета, за време одсуства замењују Радисав Тошић и Марко Павловић.

Пећанац је са одредом, 500 четника и 100 коњаника, кренуо 8. маја са Видојевачког крша, преко Јабланице и Кукавице ка Куманову. Четници су били подељени у пет чета и добро наоружани. Предводиле су их четовође: Илија Радоњић – Ица Калајxија, Бошко Чупић, Јован Јелић, Машо Стојовић и Н. Павловић. Коњицом је командовао Александар Пипер, а штабном четом Новица Вељовић.

ОДРЕД је 13. маја напао железничку станицу Ристовац. Тада су устаници ликвидирали бугарске страже, савладали посаду санитетског воза од око 40 бугарских и немачких војника, заузели станицу и варош Ристовац и држали их краће време у блокади. Минирали су и оштетили железнички мост на Вртогошкој реци.

Да би спречио даља оштећења виталних објеката на важној комуникацији, непријатељ је убрзо довукао појачања из Ниша, Врања и Скопља.

У жестокој борби погинула су 72 четника, а више их је рањено. Исте вечери, 13. маја, Александар Пипер, ценећи безизлазност ситуације, с коњицом се пребацио на леву обалу Јужне Мораве и вратио у Топлицу, а потом је и једна јабланичка чета напустила Пећанца и вратила се на Кукавицу. Са остатком устаничке јединице војвода Пећанац је одступио преко села Бореље, дошао до старе српско-турске границе, одакле се, 15. маја 1917. године спустио у долину Љуботске реке и извршио напад на Босиљград. После паљења варошице и освете, под притиском јаке бугарске потере, код села Масурице, прешао је Јужну Мораву код Владичиног Хана и заноћио више села Кунова, на обронцима планине Кукавице.

НА КУКАВИЦИ се група војводе Пећанца сукобила с великом бугарском потерном војском. Погинули су четовођа Милош Ђуровић и 17 четника из Горње Јабланице и Доброг Дола. Након неуспелог „похода у Бугарску“, где му је погинуо блиски сарадник Радосав Павић, као и већи број четника, војвода Пећанац се једва пробио преко Кукавице у Косаницу, а потом поново прелази у дубоку илегалну, појављујући се само онда када оцени да је безбедно и када то посебне околности захтевају.

И други поход топличких устаника на Бугарску завршио се неуспехом. После извршених припрема и окупљања устаника војводе Тошка Влаховића на планини Радан, 23. јуна 1917. године, донета је одлука да се иде у Бугарску ради освете Срба. Устаничка чета од 22 борца, подељена на три групе (првом је руководио војвода Тошко Влаховић, другом капетан прве класе Милинко Влаховић и трећом наредник Милорад Перовић), 23. јуна пошла је са Радана, преко Пасјаче, Малог Јастрепца, између Црвеног Крста и Добрича, прешла преко железничке пруге, прегазила Нишаву, а код села Азбреснице и Јужну Мораву.

СУКОБЉАВАЈУЋИ се с мањим бугарским одељењима, чета је избила на бугарску границу, где је подељена у групе које ће из разних праваца упасти у Бугарску према Белоградачку ради „стварања забуне“. Групе су четири дана остале у Бугарској, где су имале мање окршаје. Након мањих борби, убијања Бугара и спаљивања њихових кућа, чета се 22. августа, другим правцем, вратила на Радан, где се Тошко састао с војводом Јованом Радовићем и поручником Димитријем Беговићем.

Околности на устаничком подручју и даље се компликују на штету четника. Схватајући да је стање крајње озбиљно и да прети потпуном уништењу народа, јер масовно страда, војвода Крста Војиновић Косовац, 23. јула 1917. године, у селу Виче, одржава састанак са 100 четника, коме не присуствује војвода Коста Пећанац. Након расправе донета је одлука о слању устаничке делегације на Солунски фронт.

Војвода Коста Војиновић је са сарадницима саставио извештај у коме описује злочиначка зверства окупатора на устанком захваћеној територији Топлице и Јабланице, народне мотиве за подизање устанка и свој лични став.

БУГАРИ НЕ ПРИЗНАЈУ ХАШКУ КОНВЕНЦИЈУ

ПУКОВНИК Александар Протогеров, командант Моравске области, за успех у гушењу устанка у Топлици награђен је генералским чином, иако је његова армада у обрачуну са устаницима и цивилима драстично прекршила међународну Хашку конвенцију, чл. 8, 23 и 41. Наредба Протогерова од 10. марта у Нишу, затим бугарског војног министарства од 20. маја и „заповест Војне инспекције Моравске области“ од 5. јула 1917. године биле су јасан доказ за то.

Новица Пешић