Вечерње новости, 19. 9. 2023, Поље смрти на Јагодњи: На Мачковом камену од 19. до 21. септембра 1914. вођен најкрвавији бој Великог рата

Спомен костурница код Љубовије Фото: Википедија

ГАЗЕЋИ преко три реда лешева српских и аустроугарских војника изгинулих од 19. до 21. септембра 1914. на врху Мачков камен планине Јагодње бечки командант је јавио штабу да се офанзива не може наставити јер су њихови преживели војници потпуно растројени.

На таласастој висоравни површине 500 квадратних метара избројано је више од 2.000 лешева, око 800 српских и више од 1.200 аустроугарских. Историја каже да је битка за Мачков камен најкрвавија у Великом рату, по броју погинулих на малом простору. Највеће жртве међу Србима поднела је Дунавска дивизија.

На том крвавом планинском врху се сломила друга Поћорекова офанзива на Србију. Њен план је био да Мачков камен буде заузет 8. септембра, другог дана по преласку Дрине, а затим и цео гребен Подринских планина: Гучева, Борање, Јагодње и Соколске. Аустроугари су на Мачковом камену посустали јер су изгубили више од 20.000 војника од почетка офанзиве.

Јесен 1914. била је изузетно магловита и кишна, а Подринске планине бранили су лоше обучени и обувени српски војници које су почеле да косе и болести. Ратни лиферанти, укључујући Пашићевог сина Радета, продавали су скупо опрему која није стизала.

– Трупе оперативне војске трпе највећу оскудицу у обући, одећи и логорској опреми. Огроман број обвезника ратује у свом дотрајалом сељачком оделу. Има пукова који полубоси прелазе форсираним маршевима огромна растојања и потпуно боси ступају у борбу – телеграфисао је војвода Степа Степановић влади у Нишу.

Ни савезници нису слали обећану муницију, чију су испоруку условили самоубилачком српском офанзивом у Срем да би се смањио притисак на фронтове Антанте.

– Брдске и хаубичке муниције готово да нема… батерије су стајале без дејства кад је помоћ била најпотребнија – јављао је командант српске Треће армије Павле Јуришић Штурм.

Упркос свему, непрестано се јуришало од видиковца Перуника до Мачковог камена, који је по неколико пута дневно прелазио из руке у руку. На платоу у густој магли војници су се често губили и сударали у изненадним борбама прса у прса.

– Само 21. септембра Мачков камен је четири пута прелазио из руке у руку. Српски артиљерци су последње гранате испаљивали наступајући са стрељачким стројевима, а онда су јуришали с бомбама и бајонетима – наводи историчар мр Драган Крсмановић, некадашњи директор Војног архива.

Није било тактизирања ни маневрисања, само јуриш за јуришем. Војници су се борили у облаку газећи по мртвима.

Бојиште на Јагодњи после битке на Мачковом камену Фото: Архива, Твитер

– Борбе вођене на том положају биле су више него огорчене и очајничке, борбе за истребљење. Има чета које су остале од 450 људи на 120. Рањеника смо имали 4.000 и ја мишљах полудећу од јада и чуда – писала је велика сликарка Надежда Петровић из Ваљевске болнице, где је као болничарка дочекивала рањенике са Мачковог камена.

Аустроугари су на вис Кошутња стопа извукли две батерије брдских хаубица којима су урагански бомбардовале Мачков камен, убијајући и сопствене војнике. Поћорек је три пута доводио свеже трупе да се боре са све мање српских бранилаца, али безуспешно.

– Несаломиво расположење Срба за борбу уништавало је више пута и оне наше успехе који су постигнути у току неколико дана и са великим жртвама – записано је у аустроугарском извештају.

Како је то могуће? Војни историчари кажу да је све било на страни аустроугарске армаде: имала је више људи, били су добро увежбани, имали су бољу опрему и наоружање. Недостајала им је само једно: борбено искуство и морал које су српски војници стекли у балканским ратовима и у победи на Церу.

НЕСАЛОМИВИ ДУХ

НАДЕЖДА Петровић је готово доживела нервни слом кад је у болнички шатор унесено 20 официра тешко рањених у само једном јуришу на Мачковом камену:

– Отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми: „Храбро, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо осташе“.

Борис Субашић