Вечерње новости, 2. 8. 2023, МОНОГРАФИЈА ПРЕДРАГА ТОДОРОВИЋА О СРПСКОЈ АВАНГАРДИ: Како су Крлежа и надреалисти скрајнули зенитисте и дадаисте

Насловна страна монографије Фото: Вечерње новости, монографија „Зенитодадаизам у српској књижевности“ Предраг Тодоровић

СВУ оригиналност и зачудност наших међуратних авангардних покрета, њихов значај у светским размерама, али и трагичне судбине већине актера, оживео је у монографији „Зенитодадаизам у српској књижевности“ Предраг Тодоровић.

Ова књига у издању Института за књижевност, која доноси до сада непозната открића, на више од три стотине страница, у великом формату, уз више стотина репродукција, фотографија, илустрација, слика часописа, књига, која чак и својим графизмом илуструје уметност зенитодадаизма, ускоро ће се наћи и у свим библиотекама у Србији (откупљена је на овогодишњем конкурсу Министарства културе).

После иницијативе да се на Новом гробљу, поводом века од првог издања часописа „Зенит“, обнови место на коме почива Љубомир Мицић, и ова опсежна студија представља Тодоровићев ангажман да се сачува овај непроцењиви део српске културне баштине, не само од заборава, већ и погрешног тумачења.

– У овој студији сам се бавио проучавањем феномена који сам назвао зенитодадаизам – спојем два покрета у оквирима српске авангарде – зенитизма и дадаизма – објашњава виши научни саветник београдског Института за књижевност и уметност, који је велики део своје богате каријере посветио управо проучавању наше авангарде.

Резултат тог вишедеценијског рада су, осим бројних текстова, две монографије „Планета Дада“ и „Дадаистички часописи“, а приредио је и „Антологију српског дадаизма“, која је значајно променила парадигму тумачења овог покрета у оквирима српске културе, проширивши поље проучавања и на ауторе који, пре тога, нису били посматрани кроз фокус дадаистичке поетике. Тодоровић је увео и нов теоријски појам – зенитодадаизам.

– Овај термин је амалгам зенитизма и дадаизма, два независна покрета, која су се сјединила на јединствен начин – објашњава за наш лист. – Часопис „Зенит“, Љубомира Мицића, покренут у фебруару 1921, и Драган Алексић, који открива дадаизам на студијама славистике у Прагу претходне године, почињу сарадњу доста рано. Посредник у споју два покрета јесте Бранко Ве Пољански, Мицићев млађи брат. Њих тројица су најважнији актери зенитодадаизма, јединствене појаве, не само у нашој авангарди, већ и у оквирима европске. Ништа слично није постојало у историји постојања Даде као покрета. Остали учесници ових догађања јесу Мони де Були, Раде Драинац, Ристо Ратковић, Анушка Мицић, Бошко Токин, Бо Палежански, Богослав Коњевод, Сава Рајковић.

Сваком од ових протагониста посвећен је по један одељак књиге, у којим аутор доноси многе нове детаље и чињенице из живота уметника, бавећи се аспектима који раније нису били у фокусу проучавања. Веома детаљно и готово потресно, представља и њихове животне Голготе:

– Проучавао сам страдања свих њих редом од стране новог поратног режима, и срамотан однос титоизма према онима који су проглашени „народним непријатељима“, или су једноставно живи сахрањени, заборављени, одстрањени из јавног живота, оставши без прихода, хапшени, а понеки и убијани!

Поред тога што описује токове српског зенитизма и дадаизма, стваралашто сарадника ревије Зенит (1921-1926) и низа дугих периодичних публикација (објављивали су их Алексић, Мицић, Ве Пољански, де Були, Драинац и Ратковић), аутор се бави и рецепцијом дела ових уметника у периоду између два светска рата, али и потом, у новом комунистичко-социјалистичком режиму:

– Тад ће сви ови уметници (и не само они) бити деценијама скрајнути са наше уметничке сцене. Најодговорнији за такав однос према њима, јесу београдски надреалисти, а пре свих Марко Ристић, једнако као и тадашњи главни арбитар југословенске културе, Мирослав Крлежа. Они, који су се повиновали новим властима и верно им служили, поставши део Титове дворске камариле, баш као и проучаваоци наше књижевности, који су се повиновали владајућој идеологији, искривљавали су истину, прећуткивали чињенице и чинили све да нека од најзначајнијих имена српске културе остану у запећку – тврди Тодоровић.

Како открива, радећи на овој студији о зенодадаизму, користио је истраживања оних историчара и теоретичара литературе и уметности који су смогли храбрости да у таквим временима пишу истину и баве се, првенствено, делима ових уметника. С друге стране, Тодоровић указује и на грешке одређених домаћих и иностраних истраживача, од којих су неке како оцењује флагрантне, и са њима, сучељавајући ставове, директно полемише.

Компаративном методом, кроз анализу текстова, прозних и поетских наших авангардиста, али и њихове поетике, детаљан опис и тумачење типографских, визуелних и текстуалних аспеката часописа српског зенитодадаизма, Тодоровић налази и доказује њихове сличности са делима европске авангарде.

– У књизи се нисам бавио само књижевним аспектима овог феномена, већ и његовим разним ликовним манифестацијама – додаје аутор. – Пишући о перформативним појавама зенитодадаизма, сценским наступима, предавањима, изложбама, желео сам да укажем на његову мултимедијалност. Заправо, актери ова два покрета изводе прве перформансе у модерној српској уметности!

Српским дадаистичким часописима, алманасима, међу којима су „Да-да Танк“, „Дада џез“, „Дада-јок“, „Зенит-експрес“, „Дада-јок 2″, “ Хипнос“ и „Црно на бело“, намењено је посебно поглавље књиге, као и фотодокументацији из живота Драгана Алексића и његовим писмима Тристану Цари. У исцрпној анализи наших авангардних гласила, Тодоровић преплиће тумачења текстова, прозних и поетских, поетике деструкције језика, реченице, смисла, ликовности, било кроз феномен репродукција ликовних дела, самим тим и избора уметника, било кроз бескрајно успелу игру типографијом Мицића, Алексића, Пољанског.

– У тим часописима типографија је постала артефакт, неодвојив и оригиналан допринос у њиховој више него успелој графичкој појавности – истиче Тодоровић. – Ови часописи су врхунац авангардних токова српске уметности двадесетих година прошлог века, и сматрам да они спадају у сам врх свеколике европске авангарде, како формом тако и садржајем. Они су, у временима историјске авангарде, постали праве покретне изложбе литерарних и ликовних појава, огледало њихових уредника, најчешће најугледнијих авангардних уметника: Љубомира Мицића, Бранка Ве Пољанског, Драгана Алексића, Курта Швитерса, Теа ван Дусбурга, Франсиса Пикабије, Марсела Дишана, између осталих.

Репринти дадаистичких ревија

УЗ књигу „Зенитодадаизам у српској књижевности“ објављено је и фототипско издање наших дадаистичких ревија – „Да-да-Танк“, „Дада Џез“,“Дада-Јок“, „Зенит-Експрес“,“ Дада-Јок 2″. То је тек други такав подухват у нас, истиче аутор, после репринта свих бројева часописа „Зенита“. Захваљујући откупу књиге, сада ће се ти часописи наћи и у библиотекама, у којима их до сада није било.

Снажне везе два покрета

НА ПОСТОЈАЊЕ феномена зенитодадаизма, као јединствене целине у једном периоду историје наше авангарде, Тодоровић у књизи указује и кроз снажне везе ова два покрета, логички излажући тезу о заједничким естетским, књижевним и филозофским вредностима две временом контрадикторне појаве. У круг академских истраживања, он уводи низ нових докумената и чињеница, исправља грешке појединих истраживача, предлаже низ интерпретативних увида, уз зналачко тумачење поетике зенитодадаизма, одлика њиховог језика, примењујући компаративистичко проучавање текстова наших и страних авангардиста. У књигу су укључена и поглавља о почецима и развоју Даде (у Европи, као и у Југославији, односно Србији) и зенитизма.

М. Краљ