Вечерње новости, 2. 9. 2013, Остоја Милисављевић: Планови фратра Бркана

Покрштавање Срба у Независној Држави Хрватској Фото: РТС / Архива

Удовице би се удале, наравно за католика, јер Срба близу нема. Младе удовице удати за католике да би рађале Хрвате

ТЕК после извршеног терора над Србима и убијања 2.300 мушкараца, жена и деце и клања 60 школске деце у школи заједно са њиховим учитељима фебруара-марта 1942. године, Срби из Бања Луке и околних села прешли су из православља у католичанство. „Ово прелажење вршено је искључиво попуњавњем одређених формулара. Никаквих канонских обреда није било“ (по изјави Станислава Божића из Бања Луке, 17. децембра 1943. године).

Виктор Новак каже да за акцију католичења даје ванредну илустрацију акт жупског уреда Кораће који је написао фра Иво Бркан 31. јул 1942. године и упутио га усташком логору у Дервенти. Он јавља да је крајем августа 1941. године са подручја његове жупе око 500 Срба пребачено у привремени логор Лужане, Муратбеговац и Дервенту, одакле су одведени до Славонског Брода, а даље у непознатом правцу.

„Овај бездушни и цинички користољубац-фратар тврди да су преостале удовице младе и жељне живота, које су брзо заборавиле одведене, њих 500 до 600 способних за удају из пет села. Природа тражи своје. И ове удовице би се и удале, наравно за католика, јер Срба близу нема. Згодан моменат да их се сада пенетрира све, и њихове обитељи, преко њих католичком вјером и хрватском прожме за брзо вријеме уз мало труда, власти и цркве. Власт би требало подићи школу у Кострешу за села Барицу, Лужане и Костреш, ставити узорне учитеље, прожете кршћанством и усташким хрватством, те узорна живота и владања и полетне људе, а цркви омогућити да дође до материјалне истине о погинулим ради побуне, па се исте удовице могу удавати за наше. Тај материјално сјајно стојећи свијет, од око можда 500 кућа, а вјероватно и више, расположен је да му се помогне турити хрватско и католичко увјерење, те да се преко женидаба, које се већ увелико траже с нашим свијетом, исте брзо приведу вјери и држави…

ПАВЕЛИЋ ОДЛИКУЈЕ

 

ВИКТОР Новак и за старог франковца и усташу Ивана Микана каже да је у прогону и католичењу Срба био особито ревностан. Он је путем терора преводио Србе у католичку веру – или претњом непосредно или претњом преко летака. Србе је по групама по 30 прекрштавао. Због тога га је Павелић одликовао „брончаним спомен-знаком о успостави НДХ“. За њим нису били заостали ни жупник Драгутин Кукоља у Госпићу; сињски жупник и усташа Јосип Орлић и други, које је овде немогуће све набројати.

Наш је свијет бацио већ око на земљу, добра имања и згодне снаше. Овај уред је свијестан потешкоћа да се са стране државе призна погибија од око двесто до хиљаду људи, па зато и пита за начин и увјете о признању смрти истих како би се бранио ауторитет државе.“

Да прелажење у католицизам није спасавало Србе од убијања или клања, показује и случај фра Билобрка, који је са фра Роком Ронцем и дон Мартином Гудељом био иницијатор усташких клања у Метковићу. Он је Србима, који су прелазили у католичку вјеру отворено говорио: „Џабе вам покрштавати се, јер ћемо вас ионако све побити“. Он је говорио и овако: „Прелазити на католичку вјеру мора све, јер друге вјере не смије постојати… Људе убијати није грехота, него морамо све поубијати што нам смета и потпуно очистити нашу земљу“.

Бискуп Акшамовић је у великој грозници католичења Срба; он од 29. децембра 1941. године упућује вуковарском жупану акт о масовном прелажењу Срба у католичку вјеру, у коме се каже: „Скупни прелази врше се на темељу одлуке надлежне котарске области… Свакоме жупнику, који је пријавио масовни пријелаз даје се пуно овлашћење за прелазак од шизме и кривовјера према римском обреднику а велечасном оцу Гвардијану као управитељу жупе даје се овим пуна црквена јурисдикција за прописано примање пријелазника у католичку цркву на цијелом подручју жупе Вуковар. Уједно му се даје овлашћење да може за литургички обред овластити мисионара, који је вршио вјерску обуку пријелазника или својега у служби замјеника“.

Он и даље у ђаковачкој дијецези руководи католичењем, па до фебруара 1942. године, извештава одбор тројице у Загребу „да су часни оци мисионари О. Стјепан Раде и О. Павао Додић 8. фебруара 1942. године довршили мисионарски рад у вјерској поуци за прелазнике у жупи Трњани на подручју велике жупе Посавје“. Он извештава да је мисионаре послао у село Бршадин да покатоличе преко 1.200 Срба у 220 домаћинстава, па у село Пачетин, Трпињу, Боготу, Сремске лазе.

Главни тајник ХСС (Хрватске сељачке странке), Ј. Крњевић 16. новембра 1942. године оценио је насилно католичење Срба као злочин за који кривци морају одговарати: „Између осталих злочина нагласит ћу један, за који ћемо тражити нарочити рачун. А то је одвратније од телесног уморства“. Разуме се да је ово учињено да се скине одговорност хрватског народа за злочине хрватских усташа над Србима, па и присилног католичења Срба.

С. Симић наводи страховања Степинчева кад каже: „У свом меморандуму папи Пију II од 18. маја 1943. године, надбискуп А. Степинац је страховао да би са нестанком НДХ била уништена клеро-усташка владавина и њене тековине, у које спадају и резултати прекрштавања Срба. Забринут изгледом нестанка НДХ надбискуп А. Степинац упозорава папу Пија II како…. „не би било уништено само оних 240.000 прелазника са српског православља, него и читаво католичко пучанство толиких територија са својим црквама и својим самостанима“.

М. Булајић помиње налаз Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача од 20. децембра 1945. године: „… Код покатоличавања искоришћена су сва средства која су властима и католичкој цркви стајала на расположењу. Често су представници власти обилазили лично своје подручје, праћени хордом усташа, који су припремали ‘психолошки терен’ терором, хапшењем, пљачком. На зборовима… позивани су Срби да добровољно пређу у католичку вероисповест да их не би снашле ове или оне последице… Формулари, којима су Срби имали и да траже дозволу за прелаз у католичку веру, били су штампани, требало их је само потписати“.

 
Остоја Милисављевић