Вечерње новости, 20.9.2021, Мајка остала да лечи муслимане а они је заклали – Нинослав Милановић о чувеној медицинској сестри која није хтела да напусти Сребреницу

Медицинска сестра Рада Милановић, из Сребренице Фото: Вечерње новости, приватна архива

Нинослава ветеринара тражите? Па, њега на Златибору знају баш сви – казала нам је времешна конобарица у друмском ресторану на чувеној златиборској Боровој глави, чудећи се питању.

Док је окренута показивала сто усред баште, додала је:

– Исти је мајка, има исте „горске“ очи!

Ветеринара Нинослава Милановића стварно воле у обе комшијске општине на Златибору.

Уверили смо се седећи са њим. И кућа му је, каже, на међи Чајетине и Нове Вароши и доступан је „планинцима“ увек, 24 сата. Али, има Нинослав и другу причу због које га посебно уважавају. Он је син чувене Раде Милановић, медицинске сестре која није хтела да напусти сребренички Дом здравља и локалну болницу када су почетком априла 1992. први рањеници почели да долазе.

Тачно је да су ти рањеници углавном били муслимани, као што је тачно да је Миловановићева била сигурна да је нико неће дирати после 25 година давања инјекција и инфузија болесницима обе вере.

Ипак, Раду су муслимани убили већ јула 1992. када се болница „консолидовала“ једноверним медицинским кадром. Њено тело је нађено тек 2011. године, а идентификована је и сахрањена 2012. Болничаркин џелат, мајор војске БиХ Зулфо Турсуновић умро је природном смрћу две године раније и сахрањен је уз највеће државне и војне почасти.

Звали су је Рада „фића“

– МАТИ су у Подрињу звали „Рада фића“ јер је тим колима са великим црвеним крстом деценијама крстарила по селима и засеоцима као теренска медицинска сетра. Нема куће у коју није ушла. Сећам се како је почетком марта у наш стан довела неког Раму, пекара, кога су Срби кривили да у камиону за хлеб носи оружје за муслимане. Тај човек преспавао је код нас иза закључаних врата нашег стана док се није утврдило да је лажно окривљен. Исто тако, није дала ни на Србе. Зато је, ваљда, била сметња – прича син Нинослав.

А ове године у јулу, појавила се вест да би Дом здравља у Чајетини и у Сребреници могао да промени име и назове се по хуманој болничарки.

– Било је речи о томе. Контактирали су са мном људи из обе општине и немам ја ништа против. Ако име моје мајке може да послужи у сврху мирења у Сребреници, било би ми драго. Она је и остала у том Дому здравља да помаже. Покојни отац Драгомир причао ми је да је Рада била убеђена да ће чарке међу комшијама престати и да ће се људи измирити – прича Нинослав.

На страници где Мустафић пише о покољу заробљених Срба из Залазја налази се и опис како је Зулфо Турсуновић зарио нож у Радин врат, церећи се да је „четникуша погрешно лечила њихове рањенике“. После те страшне слике и сведок догађаја, Ибранов брат од стрица, згађен је побегао да не гледа масакр…

Син је мајку видео последњи пут 4. априла 1992. Отац Драгомир је тог дана кренуо да „њега малог“ одведе код својих на Златибор јер је школа стала. Када је Драгомир два дана касније покушао да се врати у град, никле су барикаде на обе стране.

До последњег даха, до 2016, отац је жалио што мајку на силу није извео са радног места.

Причао му је да је понављала како је дала хиљаде инјекција људима и да су „шприцеви и инфузије“ за све вере исти. Испоставило се да Зулфо Турсуновић није мислио тако. Јавно је пред људима заклао Раду јер је, наводно, „давала погрешне инјекције“ муслиманским рањеницима.

– Мој Драгомир надао се и трагао за Радом све до 2008. – наставља кроз уздах Нинослав.

– Те године појавила се књига Планирани хаос Ибрана Мустафића, који је својевремено био лидер СДА у Среберници, а у којој он пише о злочинима Насера Орића у сребреничком крају.

На страници где Мустафић пише о покољу заробљених Срба из Залазја налази се и опис како је Зулфо Турсуновић зарио нож у Радин врат, церећи се да је „четникуша погрешно лечила њихове рањенике“. После те страшне слике и сведок догађаја, Ибранов брат од стрица, згађен је побегао да не гледа масакр…

Нинослав каже да је на крају мајчино тело Унпрофор нашао 2011. Није била ни покопана, него заједно са још десетак тела Срба бачена је на депонију. Убиство ових људи била је организована јавна егзекуција православних коју је, према писању Мустафића, наредио Насер, а извршили Зулфо и његови крвници. То се догодило пошто је Орић средином јула 1992. помислио да је непобедиви ратни краљ Подриња.

О родитељима Нинослав говори са сузама у очима. Заједничке слике оца и мајке нема – остале су у стану у Сребреници. Има са мајком кад је био мали. Прича да су се његови родитељи, иако из два суседна села, срели и заволели тек у Сребреници, где је, каже, тата био правник у руднику Сасе, а мати дошла из средње медицинске у Тузли. До осмог разреда и он је тамо ишао у школу и све до априла 1992. није знао да има разлике између ђака које се препознају „по наставку“ у презимену.

Говори Нинослав како су после рата код њих, докле год је отац био жив, долазили и Срби и муслимани из Сребренице. Први да га наговарају да се врати у рудник, други да се извине… Каже да су то били болни сусрети.

– Од кад је Драгомир умро, ослабили су и ти контакти и умањили телефонски позиви. Ја нећу да се вратим у Подриње, а ако има воље да се мајци одуже у Сребреници – немам ништа против. Чуо сам да је њено име уклесано на плочу зграде сребреничке општине – завршава Нинослав.

Последњи пут са мајком чуо у јуну 1992. када нас је звала, овде на Златибор. Прво је питала како сам ја, а онда нам је рекла да се не бринемо, јер њу у оближњој Губер бањи чува Унпрофор. Да ли нас је само тешила – каже Милановић.

НИКО НИЈЕ ПРЕЖИВЕО

Чајтинац Љубиша Ристић, идејни носилац инцијативе да се по Ради Милановић назову домови здравља у две општине, сведочи да у Чајетини постоји спремност да се одуже земљакињи из Муртенице. У Сребреници је међу Србима идеја прошла, али су Бошњаци одједном почели да „затежу“.

– Тачно 14 Срба је остало у Сребреници међу муслиманским живљем када је дошло до етничке поделе и ниједан жив није изашао. Убијени су Обрад Васић и Мирко Марковић чија тела нису пронађена, мада постоји документ о начину, месту убиства и починиоцу. Тела Анђелије и Михајла Стјепановића, мајке и сина, још нису пронађена, иако постоји изјава да су били закопани на месту где је изграђена фабрика ЦИМОС. Убијени су и мајка и син Загорка и Слободан Зекић. И ту постоје сведоци о извршиоцу злочина, као и Крсто и Велинка Димитровски, брачни пар стараца. Драгољуб Јовановић, када је стрељан пред кућом 15. маја 1992. имао је 64, док је Стоја Васић (65) жива запаљена у својој кући у селу Вијогор такође 15. маја. Исто је прошао и Секула Ристановић, који је када је гурнут у огањ имао 86. Последња је убијена Иванка Мирковић 11. јула 1995. у центру Сребренице. Њено тело је још било топло када су српске снаге ушле у градић…