Вечерње новости, 20. и 21. 11. 2011, Немци флоту потопили због четника – Тајна операције Дунавски вилењак

Пуковник Велимир Пилетић (у средини) са делом штаба Фото: Википедија, јавно власништво

Млади нишки историчар Александар Динчић открива истину о немачкој операцији из септембра 1944. Командант корпуса ЈВУО, пуковник Велимир Пилетић, условио Немце да предају све пловне јединице

ПОЧЕТКОМ септембра 1944, у операцији „Дунавски вилењак“, код села Прахово, нацисти су потопили више од 220 бродова, односно комплетну црноморску флотилу, али на овај чин није их приморало бекство пред Црвеном армијом, како се до сада тврдило, већ су се Немци на тај чин одлучили због четника и румунских војника.

– У ратном дневнику команде Групе армија Ф, за 1. септембар, записано је како покушаји да се савладају речне препреке нису успели, па је планиран продор уз помоћ војске и ваздухопловства – каже млади нишки историчар Александар Динчић, који је до несвакидашњег открића дошао истражујући многобројна немачка документа о овој операцији. – У ту сврху, формиран је и специјални штаб, под командом инжењеријског генерал-мајора Бацинга, потчињен војноуправном команданту Југоистока.

Немачка команда је у циљу деблокирања својих поморских снага израдила две операције: прва, „Водена вила“, за циљ је имала да се, са 200 шлепова натоварених храном и материјалом, изврши продор Дунавом, на одсеку Турн Северин – Базијаш, уз подршку специјалног штаба „Бацинг“, док је друга операција, „Дунавски вилењак“, предвиђала продор 92. моторизоване гренадирске бригаде северно од Дунава. Јер, командант Осме групе јуришних корпуса Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО), пуковник Велимир Пилетић, још 15. августа 1944, био је издао инструкцију за општи напад на Немце, на читавом сектору Дунава.

Пилетићеви четници, наиме, најпре су ослободили Мајданпек и Кучево – заробивши 120 немачких војника и око 500 Бугара – те Петровац на Млави и Жагубицу… Немачки извештај од 1. септембра констатује да су четници, на јужном дунавском претпољу, заузели рејон Петровац – Жагубица – Кучево, а – када је са копна опкољен Доњи Милановац – са Румунима, који су ушли у рат на страни савезника, размењени су официри за везу и уговорен заједнички напад на немачку ратну флоту.

У јеку планирања да румунска артиљерија разори минска поља око Доњег Милановца, Дунавом се повлачило око 120 бродова немачке дунавске речне и црноморске флоте. Знајући како морају да се пробију кроз Ђердапску клисуру, Румуни запоседају леву, а четници десну обалу, те се – после координираног напада на три извиђачка брода, у правцу села Ртково – читав вратио само један… Румуни су у овом нападу дејствовали артиљеријом, а четници из пешадијског наоружања и постављањем речних мина, које су још раније добијали од западних савезника, зарад потапања немачких бродова „Кајмакчалан“, „Гинтер“ и „Холандија“.

Сутрадан, Немци покушавају продор, али нису допрли до Брзе Паланке, па пуковник Пилетић упућује ултиматум немачком ортскоманданту у Неготину: да све пловне јединице, у року од 24 часа, предају четницима.

– Увече, 2. септембра, Пилетићу је телефонирао немачки командант из Неготина, па се, посредством једног четничког официра који је добро знао немачки, сазнало да четници одговор не могу добити пре 48 сати – прецизира Динчић. – Исте вечери, у Берлин је одлетео један контраадмирал, код Хитлера, који је једини могао да нареди предају флоте…

ПРЕЋУТАНА ИСТОРИЈА

 

О ПОТАПАЊУ немачких ратних бродова на Дунаву, српска историографија готово ништа није забележила. Јер, припадници Народноослободилачке војске са Црвеном армијом први пут су се срели тек у ноћи између 12. и 13. септембра 1944, у селу Радујевац код Неготина. Њихове заједничке војне операције започеле су још касније…

ПРОЦЕС

 

ПУКОВНИК Пилетић емигрирао је на Запад и никада није испоручен властима ФНРЈ, али је пред демократским судом у Паризу побијена свака тачка оптужнице из тадашње Југославије, односно доказано је како није имао никакве везе са Немцима, већ је био њихов највећи противник. Умро је 1972. и сахрањен на гробљу Тије, у француској престоници.

ТОКОМ велике операције ”Дунавски вилењак”, у септембру 1944, пре него што су потопили више од 220 бродова, односно целу Црноморску флотилу, Немци су разматрали четнички ултиматум да им, у року од 24 часа, предају сва пловила. Такав услов поставио им је командант Осме групе јуришних корпуса Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО), пуковник Велимир Пилетић, док су четници и Румуни наставили да узнемиравају немачке бродове на Дунаву…

По сазнањима младог нишког историчара Александра Динчића, у дневном извештају команде Југоистока, за 3. септембар 1944, пише: ”Србија – Ситуација на Дунаву непромењена. ’Водена вила’ и даље је успорена, пошто изгледа да је батерија лаких пољских хаубица борбене школе у Нишу окружена у Књажевцу. Веза не функционише већ два дана. Јучерашњим ваздушним нападом на Ниш уништен је муницијски транспорт (9 камиона) за морнаричке јединице у Прахову”…

Наводи се и да је ”држање четника све непријатељскије, нарочито у северозападној, а сада и у југозападној Србији”.

И наредних дана, нарочито 5. и 6. септембра, Немци су покушали да се, са инжињеријским десантним јединицама, искрцају у Милутиновцу код Кладова, али су Румуни артиљеријом погодили две скеле, па је погинуло 107, рањено 38, а нестало 60 њихових војника. Четници су, опет, посебно били активни код Текије и Сипа.

– С обзиром на то да је био обавештен о Пилетићевом ултиматуму, Адолф Хитлер није дозволио да целокупна флота падне у руке четницима, које никада није сматрао регуларним снагама Краљевине Југославије и увек је говорио како се са њима не разговара, већ се стрељају – истиче Динчић. – Радије је био спреман да жртвује своје војнике, као много пута до тада, на Источном фронту, те је наредио да се бродови потопе.

И, тако, 7. септембра 1944, читаве ноћи чуле су се бројне експлозије у области између Прахова и Доњег Милановца. Почели су да тону бродови, а са њима и Немци – укључујући и санитетско пловило са више од хиљаду тешко рањених војника, тренспортованих управо са Источног фронта.

Истога дана, војноуправни командант, генерал Фелбер – по директиви немачког команданта Југоистока – наредио је команди Корпусне групе ”Шнекенбургер” да организује одбрану фронта Дунав – румунски део Баната, до града Мехадије, а за одбрану од Тимока до Текије ангажовао је и делове борбене групе ”Фишер”, односно око 7.000 војника.

Историчар Александар Динчић указује да су четници напали и колону немачких морнара који су пешице кренули према Београду, а 80 заробљених војника пуковник Пилетић предао је Црвеноармејцима, са којима су четници онемогућавали прилаз Дунаву…

– Напад на Немце први су започели четници, а онда се ступило у везу са совјетским официром који се налазио на челу експедиционе јединице и тек је прешао Дунав – прецизира Динчић.

– С обзиром на то да су Совјети очекивали да ће најпре наићи на партизане, Тито је уложио енергичан протест Команди Црвене армије у Крајови, због сарадње са четницима, тврдећи како је реч о ”обичном рекламерству”. Иако на терену није било упоришта за такав став, интервенција је уродила плодом и совјетски војници су се, приликом поновног уласка у Србију, непријатељски односили према четницима…

МИСТЕРИЈА ИЗ ВАШИНГТОНА

КЉУЧНИ извор за тумачење овог мистериозног догађаја на Дунаву су немачки дневни извештаји, за период од 2. до 8. септембра 1944, који су микрофилмовани и донети из Националног архива у Вашингтону, те се чувају у Војном архиву у Београду. Иако преведени са немачког језика – управо због ове антиосовинске акције Југословенске војске у отаџбини на Дунаву, која је Немцима проузроковала велику штету – нису објављени у Зборнику докумената и података о Народноослободилачком рату југословенских народа.

МОСКОВСКО ТАМНОВАЊЕ И БЕКСТВО ИЗ ВОЗА ПУКОВНИКА ПИЛЕТИЋА 

НАМЕРАН да обнови везу са Совјетима, пуковник Пилетић је – са потпуковником Миодрагом Ратковићем и капетаном Миленком Тимићем, те 300 четника и 80 немачких заробљеника – у ноћи између 10. и 11. септембра, код Трајанове табле, прешао у Румунију. Међутим, проказан од неких комуниста као наводни агент британске тајне службе, ухапшен је и НКВД га је депортовао у Москву.

Из времена његовог тамновања у Лубјанки, остало је записано како је извесни иследник – нашавши му преписку са Дражом и претећи да ће бити стрељан као шпијун – пошао да му удари шамар, на шта га је Пилетић зауставио и смирено рекао: ”Код нас се официри не бију”!

Када је званични Београд затражио да му заробљеник буде изручен, како би му се судило као истакнутом четничком официру, пуковник је најпре успео да побегне из воза за Србију, потом се пребаци у Румунију и, на крају, домогне се Запада…

Овом епизодом, и званично, завршена је сарадња припадника ЈВУО и Црвене армије у Источној Србији, а право објашњење зашто су Немци потопили чак 220 бродова доскоро је било скривено!

ИСТРАЖИВАЧ

АЛЕКСАНДАР Динчић (31) дипломирао је на групи за историју Филозофског факултета у Нишу. Посебно се посветио проблему непоштовања Женевске конвенције, о поступку са ратним заробљеницима на подручју Србије у Другом светском рату, на основу немачких ратних докумената из Војног архива у Београду. Као стручњак за злочине Немаца и Бугара према припадницима четничког покрету у јужној Србији, од 1941. до 1944, рецензент је великог броја научних радова.

М. Ристовић