СРПСКИ народ никада не сме да заборави геноцид који је над њим извршила НДХ у Јасеновцу и другим логорима у Другом светском рату.
Будућност свих нас заснива се на прошлости и не може бити светла ако заборавимо своје отворене ране. Колико год година прошло, мора се чинити све да Јасеновац не буде заборављен и да величина те трагедије на буде умањена.
У интервјуу, за „Новости“, грофица Џини Тоски Марацани Висконти, италијанска новинарка и публициста и директорка америчке Фондације „Гери и Франка Малиган“, наглашава да се слична трагедија догодила у њеној земљи, свакако би се залагала да њена влада учини све што је могуће да се такав злочин званично призна:
– Злочин нема рок трајања. Подсетила бих да су Јермени прво признање геноцида, који су починили Турци, добили тек 100 година касније, али не од свих народа. Занимљиво је да је тај геноцид признао папа Фрања на стогодишњицу јерменске трагедије 2015. године, назвавши то страдање „првим геноцидом 20. века“.
На које начине Србија треба да настави борбу да се пуна истина о јасеновачком геноциду сазна после 76 година?
– Предложила бих да се тражи одштета за жртве НДХ од Суда за људска права у Стразбуру. Макар добили само један евро одштете, та пресуда би била званично признавање геноцида. Такође мислим да би требало један дан у години посвећивати тим жртвама. У Израелу, на Дан сећања, огласи се сирена и сви грађани непомично застају два минута. То је веома узвишена и незаборавна слика.
ВЕЛИКИ ПРИЈАТЕЉ НАШЕ ЗЕМЉЕ
НОВИНАРКА и публициста Џини Тоски Марацани Висконти рођена је у Милану у браку мајке Американке и оца Италијана. По мајчиној линији наследила је титулу грофице. Године 1992. у својству новинара, боравила је у БиХ, а доцније у неколико наврата путовала по ратиштима од Хрватске до Сарајева, од Крајине до Црне Горе и до КиМ. О Јасеновцу је први пут чула 1993. године интервјуишући Симона Визентала.
За време НАТО бомбардовања наше земље била је у Београду, где и данас има многобројне пријатеље. Из тог периода је уметничка слика Моме Капора која краси њен стан у Италији.
Учествовала је пре две године у Јерусалиму на Конференцији о српско-јеврејским везама, у организацији МИП и Архива Војводине. Ауторка је многобројних књига међу којима је и „Капија ислама.“
Чији су утицаји били пресудни да се Јасеновац и злодела НДХ гурну под тепих, мада су се пред величином тог злочина посрамили и они који су обликовали Југославију и Европу после Другог светског рата?
– Јасеновац је био препрека пацификацији. Одговорност хрватског католичког свештенства, сагласног са фашистичком владом Анте Павелића, могла је бити превазиђена само завесом тишине Ватикана и папе Пија Дванаестог. И сам Тито је покушао да избегне суђење Алојзију Степинцу како не би изазвао бес Ватикана, јер Запад је на Католичку цркву гледао као на један од бедема против комунизма, а Тито је желео да нагласи свој положај лидера несврстаних земаља. У то послератно време били су актуелни злочини Титових партизана, па није било корисно за Југославију говорити и о злочинима усташа, нарочито зато што их је подржала Католичка црква. Као последица ових политичких избора над истребљењем Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу, после 1945. надвила се огромна тишина.
Поглавник НДХ Анте Павелић скривао се у Риму три године пре него што је кренуо у Аргентину са пасошем Црвеног крста. Шта се десило са сандуцима злата које је понео са собом у Рим?
– Многи у Ватикану су несумњиво били свесни његовог присуства. Толико, да је Павелић, стигавши у Аргентину, рекао Хуану и Евити Перон за сандуке златних полуга које је оставио у Риму. Евита Перон је одмах кренула у службену посету Вечном граду. Током сваког сусрета са папом Пијем Дванаестим безуспешно је тражила то благо. Павелићево злато послужило је као основа за стварање Ватиканске банке Јор, назване по оснивачу монсињору Де Јорио.
ВУЧИЋ КиМ ВРАТИО НА „СЦЕНУ“
БОРАВИЛИ сте на Косову пре и после Кумановског споразума. Какав исход предвиђате?
– С обзиром на све међународне околности, заиста је за дивљење то како је председник Александар Вучић успео да врати ту тему у фокус светске политике. САД су дозволиле независност КиМ кршећи међународно право и противречићи резолуцији 1244 Савета безбедности УН. Међутим, супротно том „принципу“, САД су жестоко критиковале референдум и одвајање руског Крима од Украјине. Европа не помаже захтевима Каталоније за независност од Шпаније. Курди не могу добити државу. Чини се очигледним да не постоје иста правила и закони за све. Исход? Тешко га је догледати, али српској страни желим неисцрпно стрпљење и упорност.
У књигама и јавним наступима, називате Степинца „надбискупом геноцида“. Верујете ли да ће архиве из времена папе Пија, Степинчевог савременика, бити заиста отворене?
– „Надбискуп геноцида“ назив је Ривелијеве књиге која представља један од најзначајнијих и најкомплетнијих докумената о том периоду у Хрватској. Ривели је своје податке црпео из архива Краљевске италијанске војске и Ватикана. У једном интервјуу он ми је рекао: „Читајући те документе открио сам кутију ужаса, објављену, али на Западу апсолутно непознату. С обзиром на модалитете истребљења, схватио сам неспремност историчара да помињу ту језиву причу, готово сви осим Карла Фалконија у књизи из 1965. `Тишина Пија Дванаестог` и неколико других књига у иностранству. Зато сматрам да Архив Ватикана треба да буде отворен за све истраживаче јер, несумњиво, садржи информације које би могле да разјасне и улогу Степинца у геноциду“.
Не само да су западне силе у међувремену заборавиле на злочине НДХ, него су деведесетих подстакле распад Југославије грађанским ратом у којем су као кривце означиле Србе?
– Деведесетих година САД и неке западне силе желеле су распад Југославије из различитих разлога: делом да би елиминисале оно што су мислиле да је последње уточиште комунизма, делом да би подржале неке југословенске републике које су снажно тежиле ка независности. Моћницима је то уједно била прилика за тестирање различитих оружја која ће се користити касније у Ираку, Либији, Сирији. Југословенски рат сам дефинисала као претходницу ратова који је тек требало да уследе.
ЕУ МОЖДА НЕ ПРЕЖИВИ КОРОНУ
ЕУ пала је на корона-испиту. Најновији пример је европски „шамар“ Италији јер жели да се снабде руским вакцинама.
– ЕУ је била добро осмишљен пројекат који је почео да пропада од када су земље-оснивачи биле приморане да укључе све нације које су се одвојиле од СССР, како би осигурале конфронтацију са Русијом. Од тог тренутка ЕУ је на окупу држао лепак који се зове „евро“. Временом се дубока држава инфилтрирала у ЕУ, а Брисел и НАТО су све више државама-чланицама наметали своје одлуке. Европа је поново шаховска табла за ратне игре које немају никакве везе са европским благостањем. Није сигурно да ће ЕУ као пројекат опстати после пандемије.
Како тумачите то што се тај исти Запад који је пре три деценије размонтирао Југославију, данас свим силама труди да на окупу одржи БиХ као заједницу три ентитета?
– По питању БиХ западне силе су у тешкој ситуацији. Ако би Србима и Хрватима било дозвољено да следе своју вољу за поновним уједињењем са Србијом и Хрватском, од БиХ би остала незгодна Исламска држава са тешким управљањем због претходних одлука САД да Турској „одреши руке“ на том подручју. То би омогућило Саудијској Арабији и Ирану да ту инсталирају школе и невладине организације и њихове одговарајуће тајне службе. Нема повратка без отварања Пандорине кутије грешака и погрешних уступака. Западне земље не могу прихватити да су се понашале погрешно. Зато је из угла Запада боље да незадовољни Хрвати и Срби остану у БиХ, како би уравнотежили ситуацију.
Како у том контексту гледате на најаве Додика о изласку Републике Српске из БиХ и уједињењу са Србијом?
– Лично сматрам одличним решењем да се Република Српска уједини са Србијом. Зашто становници Косова могу да се одлуче за своју независност, а Срби из Босне не би смели?
Али, данас нажалост, чак ни Давид не би могао да сруши Голијата без јаког кума. Ко би могао подржати Републику Српску? Русија? Кина? Бојим се да можда не би отворено подржале Србе, јер се суочавају са сталним притиском Америке и њихових западних следбеника на комерцијалном и војном нивоу. Русија је посебно под сталним притиском САД и НАТО на својим западноевропским границама.
Јованка СИМИЋ