Вечерње новости, 21. 7. 2023, Својатају Андрића, а морају да га – преводе

Ћирилица, отимање српске баштине, илустрација Фото: РТ Балкан, Милан Милричић, ATAImages

Новости истражују: Како су међе српске књижевности постале политичко питање
ГРАНИЦЕ било које књижевности не могу бити одређене по државним, временским или било каквим другим оквирима. Српска књижевност је и настајала и настаје где је год писац на српском језику писао или сада пише, у било којој земљи, на било којем континенту. То је прво и једино правило које се не може померати.

Овим речима академик, писац Миро Вуксановић одговара на питање где су међе српске књижевности, а повод да се изнова коментарише ова стара тема је полемика изазвана недавно усвојеном Декларацијом границе српске књижевности.

Документ који су усвојили србисти у Вуковом родном Тршићу дигао је на ноге културне посленике у региону, а из Хрватске су са највиших научних, културних и политичких адреса стигле и оптужбе да се преко граница српске књижевности утврђују државне границе. Србисти те оптужбе оштро негирају и наглашавају да је реч о политизацији чисто научне теме.

Такође, поштујући начела науке, тврде:

– Језик којим су писали писци изван граница Србије одређује и то коме они и њухова књижевност припадају.

Водећи се овим правилом, онда није тешко одговорити и на питање чијој књижевности припадају дела писаца који су писали на територији која данас припада другим државама. Тако наши познати писци и лингвисти немају дилему да Владан Десница, Симо Матавуљ, Петар Кочић, Алекса Шантић, Јован Дучић, Васко Попа, Његош… и њихово ванвременско дело припадају Србима и српској књижевности.

Академик Вуксановић истиче:

– Мерило за одређивање којој књижевности припадају писци јесте – језик њихових књига. Према томе, све што је писано на српском језику, било кад и било где, на свим облицима тог језика у прошлом времену, на свим дијалектима, на екавском и ијекавском, све то природно спада у српску књижевност. Притом, није битно којој народности по рођењу писци припадају, а битно је који језик су изабрали за своје књиге.

Он наводи и најилустративније примере:

– У Хрватској и Босни најбоље виде чији је писац Иво Андрић јер морају да га „преводе“, а он је својевремено забранио „похрваћену“ своју књигу. Васко Попа је Румун по рођењу, а међу водећим српским песницима по свом опредељењу. Пуна је светска литература сличних примера.

Нека од ових имена своје место заузела су и у Антологијској едицији Десет векова српске књижевности Издавачког центра Матице српске, чији је уредник академик Вуксановић.

– Почетак је у житијској књижевности коју је започео Свети Сава у дванаестом веку и у народној књижевности, а заокружује се књигама које настају у нашем веку – објашњава овај академик.

– Миленијум српске књижевности приказујемо избором књига и писаца који су на најбољи начин обележили своје време. Тако поштујемо вредносни критеријум и наговештавамо како се може утврдити шта чини канон наше књижевности, шта је у њој свевремено.

Он најављује да се избор наставља и допуњује па ће следеће идуће године бити објављена 150. књига.

– У првом колу смо 2010. године објавили књиге Светог Саве, Доситеја, Стерије, Његоша, Боре Станковића, Андрића, Црњанског и три антологије: народних умотворина из Вукових и других збирки, поезије старог Дубровника и Боке, као и антологију укупног српског песништва Миодрага Павловића – наводи наш саговорник.

– Тако смо назначили некадашњи српски књижевни простор који обухвата неколико држава од којих је само понека била српска. Тако смо указали шта увек чини српску књижевност и примерима потврдили своје критеријуме. Ауторска права и вољу писаца поштујемо у целости. Зато смо објавили књиге Владана Деснице, Симе Матавуља, Петра Кочића, Меше Селимовића, Милована Ђиласа, Михаила Лалића и других писаца из БиХ, Црне Горе и Хрватске.

Да лингвисти имају доста чврст критеријум за одговоре на питање чији су ово писци, сматра и проф. др Александар Милановић.

– Дела писана било којим обликом српског језика, народног или књижевног (од српскословенског до вуковског) припадају српској књижевности – недвосмислено каже проф. Милановић за „Новости“.

– Примена лингвистичког критеријума, наравно, не искључује примену других у трагању за одговором, али ако се писац и сам изјаснио као представник српске књижевности – онда никакве дилеме нема. Дакле, Његош, Љубиша, Миљанов, Кочић, Дучић, Шантић, Матавуљ, Ћипико, Ћопић, Десница, Селимовић, Андрић, Кекановић и многи други – представници су српске књижевности.

Овакви ставови, у суседству редовно изазивају велике потресе. Наука се одмах преведе на политички терен, а још се ни мастило на Декларацији о границама српске књижевности није осушило, хрватски лингвисти су Србију оптужили за империјалистичке тежње према хрватским границама.

– Превођење тог питања из научног у политичко поље нема никакво оправдање и наводи о некаквој експанзионистичкој политици немају утемељење – истиче проф. др Славко Петаковић који је и уредник овогодишње Интеркатедарске србистичке конференције на којој је документ усвојен.

– Дакле, Декларација о границама српске књижевности није усвојена како би се оградило неко поље и заузео простор, него како би се дао одговор у вези са идентитетом српске књижевности и да би се отворило питање како се те границе прелазе, како се успоставља културни утицај.

Проф. др Александар Милановић сматра да је још од стварања Југославије, у расправама о српско-хрватским односима у култури, идеологија преузела примат над науком.

– Наше хрватске колеге јако добро знају да појмови културни простор, духовни простор или језички простор, који су истовремено и научни термини, никакве везе немају са појмом државног простора, али у недостатку јачих научних аргумената посежу за дневнополитичким триковима на начин на који су то чинили од хрватског „маспока“ до данас – каже Милановић.

– Многи српски лингвисти, попут Павла Ивића или Митра Пешикана, жестоко су испаштали због својих исправних научних судова у Титовој Југославији, али, како истиче, срећом, то је време далеко иза нас. Антисрпска културна политика вођена, на пример, у Крлежиној Енциклопедији Југославије, о чему свакодневно добијамо све више аутентичних сведочанстава, далеко је иза нас.

Наши научници поручују да србистика не треба да брине о мишљењу кроатистике, додатно оптерећене бројним ненаучним проблемима, већ само о научној истини.
И православље одређује хоризонте

У ДЕКЛАРАЦИЈИ се наводи да је за ваљано интерпретативно одређење националних граница српске књижевности потребно уважавање пет принципа, међу којима су: јединство српске нације, културе и књижевности, без обзира на државне и регионалне разлике, иницијална одређеност српства православљем, које је од самог почетка, од времена Светог Саве, било отворено за утицаје са стране. Као принцип истакнуто је и да српска књижевност нема претензија на обухватање, унутар истих националних граница, оних заједница које су Србима блиске језиком и делом народних традиција, али које себе не одређују као српске, као и то да неке књижевности попут дубровачке имају двоструку припадност.
Љиљана Бегенишић