Вечерње новости, 21. 8. 2023, ЈАДРАНКО КОНАЧНО ПОЧИВА МЕЂУ СВОЈИМА: Један од игманских заточеника, убијен од батина 1993. године, сахрањен недавно на гробљу на Сокоцу

Спомен, илустрација Фото: Глас Српске

ПОСЛЕДЊЕ недеље јула, на гробљу Мали Зејтинлик на Сокоцу сахрањен је Јадранко Главаш, мученик Игмана из рата деведесетих. Када су га убили од батина на Мразишту 16. фебруара 1993. имао је 30 година, а још толико је прошло док није сахрањен на Сокоцу.

Јадранко лежи између гробова оца Радмила, мајке Загорке и сестре Љиље, који су га тражили од када је маја 1992. одведен из свог села Осеник до својих последњих дана.

Овај наочити Србин се у том времену разликовао од већине сународника. Пре рата такмичио се у карате лиги. Био је „кец“ у КУД „Абрашевић“ у Сарајеву. Говорио је три језика, а није чинио ништа због чега би некоме „стао на жуљ“. Одбио је да узме оружје 1992.

Причало се у Сарајеву да је најпожељнији српски младић који је ходао Башчаршијом у том времену и вероватно су му стас, лепота и доброта и дошли главе.

На Игману, подно хотела „Мразиште“, данима су га сатирали од батина војници Зулфикара Алишпага на челу са Мирсадом Хоџићем – Зулфикаровим сестрићем. Убијан је од 11. фебруара 1993, пуних пет дана колико је још дисао.

Након рата, Зулфо је постао „нови Валтер Сарајева“, угледни грађанин и власник привредних субјеката. Мирсад има „папир“ да се ничег не сећа и правосуђе БиХ сматра да није способан за суђење.

Игманским батинашима СИПА не може да уђе у траг, а оних 300 Срба из логора „Силос“ који су мучени на Игману од 1992. до јануара 1996. нису доступни истражним органима. Наиме, по успостављању мира у БиХ, већина њих су као жртве успели да дођу до исељеничких виза и раштркају се од Канаде и САД до Аустралије.

– Копао сам Јадранку гроб и знам где су га положили – сведочио је пре неколико дана за „Новости“ Горан Варагић. – Три пута сам долазио после у БиХ од 2013. да покажем гроб. Долазио сам на суђења, сведочио и – ништа, све до 2022, када је Јадранково тело случајно и нађено.

И Нада има „амнезију“

– КАКО нас је и ко све тукао и злостављао на Игману и у „Силосу“ никад се не може до краја испричати – сведочи Горан Варагић. – Међу њима беше и Српкиња родом Нада Томанић несрећа рођењем и конкубина Алишпагине војске. Тукла нас, јахала и да не причам… Ено је у Кентакију, имала је донедавно и „Фејсбук“. Долазио ми је ФБИ недавно овде у Вегас. Шта ће направити, не знам. И она има „амнезију“…

Варагић до детаља зна шта се догађало на Игману са Јадранком. Из штале крај хотела, где су српски заробљеници копали ровове за Алијину војску, извели су га 11. фебруара. На пребијање су га одвели Неџад, Деба и злотвор са надимком Пиле. Дан касније, двојица логораша, рођаци Крстићи – Раде и Слободан, „дигнути су“ до „Мразишта“ да „пресвуку“ Јадранка. Према речима саговорника, када су се ова двојица вратила, преплашено су причала да су човека једва препознали колико је био црн од батина.

Јадранко је, према сведочењу Крстића, 1993. пред логорашима стењао лежећи го на бетону док су га они облачили. Ране су му биле отворене…

Горан Варагић даље каже како су Чанчаревић и он после пар дана копали Јадранку гроб на ливади подно Голог брда, а дан или два касније логораш Драган Вуковић је убацио Јадранково тело у џип Алишпагиних војника да би га они заувек однели…

Други део приче о Јадранку, о томе како је ипак нађено његово тело, зна Ђорђо Шувајло, такође бивши заточеник Игмана, човек који је написао две књиге о тим данима. Он је сада у Аустралији:

– Случајно сам прошле године упитао Мухамеда Ковачевића, дивног човека „са њине стране“, зна ли се шта о њему. Рече, ено га у мртвачници, ископали су га случајно, неки Алијин борац се покајао. Одмах сам звао Јадранкове…

Испоставило се да, наводно, ДНК трагови Јадранкових најмилијих, који су у међувремену преминули, нису били довољни да Комисија за нестале у Сарајеву идентификује тело. Догодило се и да нешто даљи Јадранков рођак Радослав Братић тада буде у Бијељини где је стигао „преко океана“. И он је дао ДНК узорак и после месец дана из Хага је стигла потврда о идентитету.

Трговали српским главама

– УБИТИ човека на Игману беше лако – говори Ђорђо Шувајло, који је у својим сећањима описао многе злочине.

– Јадранко је имао несрећу да тад у фебрару 1993. на Игман дође војска Зулфикара Алишпага коју је Изетбеговић послао да „отера“разбојнике Јуке Празине са планине. Јука је раније трговао српским главама и причало се да је за шест Срба из „Силоса“ испословао три „тамића“ наоружања од Срба из Хаџића. Опет, у Хаџићима је тада у српском МУП радио Тихомир Главаш, даљи рођак Јадранков, који са Зулфикаром није хтео трговину већ се надао у размену Међународног црвеног крста. И због тога су убијали несрећног Јадранка.

За све смрти и злоставања Срба у „Силосу“ и на Игману осуђен је само Џевад Салчин на 16 месеци затвора. За убијање Хрвата након тога он и сабораци су добили по 10.

– Долазио сам да сведочим у суд у Сарајеву на процесу Салчину – сећа се Горан Варагић. – Када су га увели и кад ме је видео, само је рекао: „Што те нисам заклао 1993″. Реаговао сам, а судија ме умало није удаљио са суђења. У ствари, само сам питао Судско веће: „Шта мислите, какав је тек био 1993. на Игману?“

 
 Драган Вујичић