НА ОЧИГЛЕД моје деветогодишње сестричине, тог 2. августа 1999. године мучки ми је убијен отац Момчило, а брат Светомир је киднапован. Ево 25 година не знам каква му је судбина. Имао је 38 година, био је наставник у Музичкој школи у Приштини. Отац је био пензионер. Никоме нажао нису учинили. Једноставно, отац није хтео да напусти Космет, ни Приштину, хтео је да га сахранимо овде, поред мајке.
Овако за „Новости“ говори Будимир Миленковић из околине Ниша, родом из Приштине. Успео је да пронађе посмртне остатке оца, а судбина брата, Светомира Миленковића још је непозната.
– Тај крвави дан не заборављам. Отац је убијен, задављен је столњаком, наочиглед деветогодишње унуке, ћерка моје рођене сестре. Ексхумација очевих посмртних остатака је одрађена, али починилац је у Београду ослобођен, јер је био малолетан. Ипак драго ми је да сам могао да га сахраним поред мајке, како је хтео. Кућа у Приштини је срушена, посећујем је и дан данас – говори нам Будимир.
Више од 25 година не зна се судбина многих киднапованих, како Срба, тако и других националности са ових простора – око 568 људи са спискова. За њима удружено трагају многе организације и институције.
– Свакодневно трагање оставило је трајне последице на здравље многих људи који полако нестају без сазнања о судбини своје деце. Неправда, заташкавање злочина, двоструки аршини према жртвама, премештање и уништавање доказа, непроцесуирање злочинаца њиховим ослобађањем разлози су што многе породице губе и последњу наду – рекла је Верица Томановић, председница Удружења породица киднапованих и несталих лица са КиМ на конференцији у Нишу.
Тужилаштво за ратне злочине још пре 14 година формирало је предмете са несталима. Пре скоро 20 година отворене су и архиве несталих.
Чекају одлуку о 20 ексхумација
– МИ смо 2005. предали 2.417 докумената, на основу њих је више од стотину Албанаца ексхумирано и предато породицама. Тренутно имамо више од 20 информација које смо поделили са приштинском делегацијом и чекамо да они реше да се ексхумација изврши.
У мртвачници је око 300 неидентификованих. Неколико идентификација је урађено захваљујући проналажењу породица које су могле дати крв, а неки од тих посмртних остатака су годинама били у мртвачници – каже Весна Бошковић, руководилац одељења Групе за нестале на простору АП КиМ Комесаријата за избеглице и миграције.
Ј. Ћосин