Вечерње новости, 22. 7. 2023, С. Цветковић и Н. Девић: Певајући оперете ишли на стрељање – Страдање културне елите, глумаца и новинара у поратном Београду

Драгослав Стојановић је стрељан због плаката „Мајко Србијо“ , Фото Вечерње новости

СИМПТОМАТИЧНО је да су, изгледа, једино у Србији стрељани и прогањани глумци због свог глумачког посла у време окупације док су, на пример, у Хрватској, где су позоришта током рата радила пуном паром углавном, несметано наставили своје каријере (на пример Јоже Хорват, Бела Крлежа, супруга хрватског књижевника Мирослава и други).

Коментар пресуде у саопштењу Војног суда команде града Београда најбоље одражава схватања и погледе на културну елиту оних који су судили: „Многи људи који су били у бившој Југославији познати као јавни радници изменили су се у току окупације од националних радника у народне издајнике. Ти јавни нерадници водили су рачуна само о својим хонорарима и кад није било више фондова старе Југославије они су се ставили у службу непријатеља вршећи пропаганду у свом народу.“

Александар Цветковић, популаран и од стране својих колега означен је као један од најталентованијих глумаца свог времена, истицао се нарочито у Нушићевим комедијама.

Оптужен је да се „као глумац у разним Недићевим позориштима и преко радија истакао исмевањем и омаловажавањем Енглеске, Совјетског Савеза, Америке и нашег покрета.“

Такође му је узето за зло што је за време рата кадио окупационом режиму, уплашен да га колега Мића Васић не денунцира код Немаца што је уочи рата у позоришту „Кишобранци“ певао куплете против фашизма и Хитлера.

Јован Танић, иако је у Београд ушао са ослободиоцима прикључивши се партизанима (ступио по ослобођењу Ваљева септембра 1944), оптужен је за „исмевање партизанског покрета и служење окупатору“. Није му опроштена делатност у Централи за смех, као и неслана шала на позоришној сцени за време рата на рачун НОБ („Иду партизани! Шта, патлиџани?“). Такође је осуђен и због тога што је присуствовао равногорској скупштини у селу Ба јануара 1944. године.

О околностима стрељања глумаца постоји неколико забележених сведочења. Владица Стефановић, бивши борац VIII црногорске бригаде, испричао је:

„Позвао ме је једне вечери командант батаљона и рекао да ће двојица познатих глумаца бити стрељани због сарадње са окупатором. Било је вече, негде око 19.30 сати. Аца Цветковић и Јован Танић стајали су у припремној просторији, већ свучени (имали су на себи само доње рубље), а жицом су били везани око мишица један уз другога. Били су разборити, нису изгледали као људи који иду на стрељање. Командант их је питао шта им је требало да сарађују са окупатором. Сећам се, Аца Цветковић је одговорио да ће се једног дана дознати права истина. Нисам схватао кривицу тих људи. Мислим да ни команданту није било јасно па их је упитао: „Када сте за време окупације певали Немцима, хоћете ли сада да певате и за нас?“ Цветковић и Танић отпевали су заједно део из неке оперете. Соба се орила од песме. Упитан за последњу жељу, Танић је одговорио да жели цигарету. Попушио је у дугом диму, вероватно желећи да се онесвести. Отишао сам, а они су камионом превезени на место погубљења.“

Припадници уметничке групе чика Душка Илића на Чукарици, која је током окупације играла представе у оквиру Црвеног крста (скојевци их означили као равногорске), ухапшени су. Четворица су стрељана, без суђења, на Кошутњаку, почетком новембра 1944. Стрељан је вођа дружине Душан Илић, Антоније Милановић, глумац-аматер и хоровођа Цркве Светог Ђорђа на Чукарици, Бошко Савковић, матурант са свега 17 година, и Радослав Павловић, студент Ликовне академије и глумац којем је отац настрадао на Сајмишту. Милан Срдоч је помилован у задњи час и послат на Сремски фронт, где је био лакше рањен.

* * * * * * *

ЛИКВИДИРАН И УРЕДНИК СТРИПА „МИКИ МАУС“

ОД десетине стрељаних новинара (више од седамдесет према подацима Комисије за тајне гробнице) на овом списку су се нашли:

Јован Тановић, предратни уредник „Политике“ и новинар „Новог времена“, сарадник „Обнове“ и других фашистичких листова. Одржавао је тесне везе са Немцима, један од руководилаца Недићеве окупаторске пропаганде. По сведочењу Драгог Стојадиновића, Тановић је током рата уређивао и недељни лист „Српско село“, који се држао прилично резервисано у односу на званичну пропаганду.

Велибор Бата Јовановић, новинар и уредник спортске рубрике „Обнове“. Оптужен да је као члан Љотићевог „Збора“ и сарадник „Обнове“ у својим чланцима ширио лажи против НОВ и подржавао издајничку Недићеву политику. Међутим, други сведоци наводе да је био у непријатељским односима са Љотићем још од предратних избора, због чега је смењен, па је до краја рата радио у Државном архиву бавећи се историографијом.

Душан Глишић, технички директор „Новог времена“, зет Милана Стојадиновића. За њега стоји само да је „агент немачке обавештајне службе“.

Богдан Симић – новинар из Београда, стални сарадник „Новог времена“, уређивао је спољнополитичку рубрику. Александар Бабовић, новинар „Новог времена“ је „у својим чланцима заступао окупатора и издајника Недића, а ширио лажи и клевете против НОП“.

Милорад Иванић, новинар, солунац, директор Централе за хумор (на месту биоскопа „Јадран“), стрељан је без пресуде са Михаилом Веселиновићем – предузетником, С. Попадићем – власником бомбоњере и М. Петровићем Опленцем – кафеџијом, 8. новембра 1944. на Сењаку у близини манастира Ваведење.

Уз њих, у то време је ликвидиран, што „Политика“ није објавила, угледни публициста и новинар, зачетник анархосиндикализма у Србији – Крста Цицварић. Полуслеп, одведен је из свог стана у Скерлићевој 14 на губилиште. Хапшени су и осуђивани бивши директори и уредници „Политике“: Јован Поповић и Диша Стефановић. У ноћи између 4 и 5. јануара 1945. поред осталих ликвидиран је и рођени брат Милке Минић, Душан Јанковић, који је у току рата уређивао „Мики Мауса“. На листи 105 стрељаних у „Политици“ налазио се и познати стрип-цртач Вељко Коцкар који је, између осталог, цртао стрип-јунака Кактус Боба.

Драги Стојадиновић, ратни директор „Новог времена“, иако је успео да емигрира у Немачку (8. септембра 1944) изручен је јула 1945, а осуђен августа 1946. на смрт, па затим помилован на 15 година робије.

СРБИЈО, МАЈКО, ПОМОЗИ

ДРАГОСЛАВ Стојановић, карикатуриста „Јежа“ родом из Аранђеловца, познати декоративни сликар уз Пјера Крижанића био је један од најпознатијих карикатуриста пре рата.

Антибољшевичких уверења, почетком рата био је у немачком логору Нирнберг, а затим је од 1942. цртао карикатуре у „Новом времену“, али углавном не политичке. Претпоставља се да му је за зло узето дизајнирање плаката „Србијо, мајко, помози!“ који је био намењен српским избеглицама из НДХ, као и непубликоване оштре карикатуре Стаљина. Из УЛУС је искључен 17. фебраура 1945. године и убрзо стрељан. Његовој пресуди нема трага.

Др Срђан Цветковић и др Немања Девић