Вечерње новости, 23. 3. 2025, Оптужница исписана дечјом крвљу: Бомбе током НАТО агресије убиле 89 деце, најмлађа жртва беба од 11 месеци

Бојана Тошовић, најмађа жртва НАТО агресије 1999, са оцем Божином, у чијем наручју је убијена 11. априла 1999, Мердаре Фото: породична архива Тошовића

ДЕЦА су одувек била најневиније жртве ратова, а током НАТО бомбардовања постала су неугасиви пламен туге и симбол страдања. Зато је најтежа и најстрашнија оптужница против лидера западних земаља и НАТО снага исписана њиховом крвљу и ранама.

Током 11 недеља бомбардовања Србије 1999, према подацима Министарства одбране, убијено је 89 деце. Међутим, прецизна листа укупних жртава није утврђена, а разликује се и број деце која су настрадала, зависно од тога ко је водио евиденцију. Број рањене деце је око 2.700. А бомбе нису бирали ни узраст, ни пол, ни националност.

Најмлађа жртва је једанаестомесечна Бојана Тошовић која је погинула уочи Ускрса, 11. априла 1999, приликом бомбардовања Мердара код Куршумлије. Двогодишњи Марко Симић настрадао је од бомби које су пале на центар Новог Пазара. У Варварину је приликом гранатирања моста пркео Велике Мораве погинула петнаестогодишња Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду. Бомбе су прекинуле и младалачке снове Гордане Николић и Милана Игњатовића из Владичиног Хана. Милан је желео да студира право у Крагујевцу. Гордана је желела да га следи.

– Не замерите на рукопису, ово пише дрхтава рука мајке која је пре девет месеци грлила сина, а сад оловку и папир и пише слово бола – писала је „Новостима“ Миланова мајка Верица Игњатовић.

– Од 11. маја бол је једино што осећам. У срцу мајке која изгуби чедо за друге осећаје нема места. Милан и Гордана били су гимназијалци. Још деца. Знам да ми дете не могу вратити, али нека цео свет чује како су њих двоје, заљубљени и загрљени, постали мета савезника безумља.

Бомбе нису бирале ни по националности ни по вери. Пројектили НАТО погодили су 14. априла Мајино насеље код Ђаковице, у коме су уточиште нашле избеглице из Хрватске. У баракама су убијени Иван Иванчић (7) и Марко Ивановић (3). Истог дана настрадала су деца Адема Мунчаја и Арта Лугић из Ђаковице. НАТО пројектили погодили су 1. маја око поднева аутобус „Ниш експреса“, 18 километара северно од Приштине, док је прелазио мост у Лужанима. Тада је убијено најмање 60 особа, међу којима и 15 деце. Овај злочин важио је за један од најмонструознијих. Био је ведар дан, тако да су пилоти јасно видели шта гађају.

Споменик на Ташмајдану

 

НЕПОСРЕДНО по завршетку бомбардовања, „Вечерње новости“ су подигле спомен-обележје настрадалој деци. Споменик је постављен у Ташмајданском парку а урадио га је вајар Остоја Балкански. „Незаборавник“ са епитафом „Били смо само деца“ израђен је по лику трогодишње Милице Ракић, која је погинула у свом дому у Батајници 17. априла 1999. Бронзана скулптура девојчице је убрзо нестала, а београдске власти су тек 2015. са нашим листом и Ливницом „Јеремић“ поставиле нову скулптуру. Тада је споменик осветљен, обезбеђен и убележен у регистар Завода за заштиту споменика. Али, од тада је неколико пута био и оштећен.

Марко Симић, међу 11 жртава НАТО бомбардовања Новог Пазара, у очевом наручју. 31. мај 1999. Фото: Политика, приватна архива

Ненад Спасић из Ниша убележио је 7. мај 1999. у свој црни дневник. НАТО бомбе убиле су његову супругу Љиљану и нерођено дете. Када је убијена, Љиљана је била на четвртој години медицине и у седмом месецу трудноће.

– Када сам стигао на место несреће чуо сам да је погинула млада трудница, погледам боље и видим Љиљине папуче. Подигнем чаршаф и не могу да верујем: „Убили су ми Љиљу, убили су ми дете“ – причао је Ненад. – У само срце су је погодили. Пресекли артерију.

Ракете и касетне бомбе покосиле су и Ану Марковић из Лесковца и Ђуље Заљфури из Призрена. Обе су биле у поодмаклој трудноћи. Бомбе нису бирали ни узраст, ни пол, ни националност.

Број рањене деце је око 2.700. Комплетан списак малишана и деце инвалида, теже и лакше повређених, тешко да ће икада бити окончан. На делу пројектила којим је усмрћена петнаестогодишња Ирена Митић у селу Рибинице код Врања, док је помагала ујаку у сејању кукуруза била је утиснута порука, потписана са Ерик Н: „Лоша времена, зар то није дивно“.

 
Драгана Матовић