Вечерње новости, 23.5.2015, Смрт мајора Ивана Фрегла

Мајор Александар Мишић и мајор Иван Фрегл Фото: Арива / Вечерње новости

Југословенска војска у отаџбини и избегличка влада прогласили су ослобођење свих Јужних Словена, уједињених под окриљем заједничке мајке – Велике Југославије, као основни ратни циљ

Чим га је југословенска избегличка влада поставила за команданта „свих патриотских снага у Југославији“, пуковник Михаиловић је свој покрет преименовао у Југословенску војску у Отаџбини. Ова последња назнака у називу војске била је нужна због тога што су се југословенске ваздухопловне и поморске снаге 1941. године, заједно с владом, такође повукле из земље и биле су под директном британском командом на Блиском истоку.

На основу овлашћења југословенске избегличке владе, Михаиловић је од свих наоружаних устаничких покрета и група у земљи затражио да се ставе под његову команду, а основни ратни циљ своје војске тих дана овако је дефинисао:

– Ослобођење свих Јужних Словена уједињених под окриљем заједничке мајке – Велике Југославије.

КОМУНИСТИ су га глатко одбили, а команданти српских устаничких снага у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Далмацији и Лици изразили су му лојалност, па ће Михаиловићев покрет у овим крајевима ускоро имати десетине хиљада присталица.

Повољне реакције стигле су и из Словеније, па ће Југословенска војска у отаџбини ускоро у овом делу Југославије располагати с више од хиљаду присталица.

Још у мају 1941, у време када се Михаиловић појавио на Равној гори, око генералштабног мајора Југословенске војске Ивана Фрегла у Словенији су се почели окупљати неки активни официри Југословенске војске. Мајор Фрегл убрзо је кренуо у Београд, да обиђе супругу и ћерку Гордану, а његов план да се после неколико дана врати у Словенију осујетили су Немци, који су га ухапсили у Београду.

Из немачког затвора спасао га је један његов београдски пријатељ, а Фрегл је побегао на Равну гору. Постављен је за начелника Штаба Колубарског војно-четничког одреда, којим је командовао његов колега, мајор Александар Мишић.

Поред ове дужности, мајор Фрегл је на Равној гори с Дражом Михаиловићем основао официрску школу, у којој је предавао стратегију ратовања. Ту школу касније је завршио и најстарији Михаиловићев син Бранко.

ВОЂСТВО над групом словеначких официра Југословенске војске, који се нису мирили са окупацијом Словеније, после одласка мајора Фрегла на Равну гору преузео је мајор Карл Новак, кога је Михаиловић почетком септембра 1941. поставио за представника свог покрета у Словенији.

Словеначки четници ширили су круг својих присталица, па су ускоро покренули и свој недељни лист, Слобода или Смрт, штампан у 3.000 примерака. На ширење организације утицала је и емотивна наклоност Михаиловића према Словенцима, којима је већ прве године рата обећао да ће учинити све да се Словенији, поред Приморске области, прикључе и Корушка и Штајерска.

СРЕДИНОМ децембра 1941. Немци су стрељали двојицу блиских Михаиловићевих сарадника, мајоре Александра Мишића и Ивана Фрегла.

ДРАЖА ОПАСНИЈИ ОД ХИТЛЕРА И ПАВЕЛИЋА

 

ПОЧЕТКОМ децембра те 1941, на предлог југословенске избегличке владе, краљ Петар Други је пуковника Михаиловића унапредио у чин бригадног генерала. Михаиловић је захваљивао, молећи генерала Симовића да у контакту с британским и совјетским дипломатама у Лондону покуша утицати на југословенске партизане да зауставе грађански рат у земљи:

 

– Грађански рат трајао би дуго, а у међувремену ништа не би било учињено против Немаца. У последњих тридесетак дана те 1941. Тито је у депешама које је послао у Москву Михаиловића напао два пута, Хитлера и Павелића – ниједном.

Према сведочењу једног очевица, ноћ уочи њиховог стрељања овако је изгледала:

Опроштајно писмо мајора Ивана Фрегла, Ваљево,16. децембар 1941. Фото: Приватна архива

– Ноћ су провели у такозваном полицијском затвору у Ваљеву, у посебним ћелијама у којима су специјално за њих унесене војничке постеље и гвоздене пећи.

– Било им је донесено и право обиље јела и пића. Али док мајор Фрегл није ни од чега хтео ишта да окуси – он је непрестано лежао на постељи занесен у своје мисли – мајор Мишић се обилато служио и јелом и пићем.

– До у само свануће, Мишић је био будан. Пио је притом непрестано црно вино. И час је певао, час плакао.

– Ујутру, тек што се разданило, Мишић и Фрегл изведени су из својих ћелија на двориште и ту фотографисани. Неколико пута сами, а неколико пута с немачким официрима који су дошли по њих.

Дан после његовог стрељања у Ваљево је стигла Фреглова супруга Милица:

– Отишла сам у Ваљево – испричала је она пола века касније – у намери да га спасем. Примио ме је немачки капетан фон Штенц. Одлично је говорио српски. Био је пре рата инжењер у Сарајеву.

– Уместо помоћи, пружио ми је запечаћени коверат и рекао: „Морате да будете храбри, јер ваш муж је погинуо као херој.“

– Умало се нисам срушила. Али оне речи, да је умро као херој, деловале су. Изашла сам ћутке на ходник и отворила коверат. У њему је било нешто новца и Ивино опроштајно писмо које брижљиво чувам:

– Ваљево, 16. децембра 41. Мила женице. Немачки ратни суд ме је данас осудио због „четниковања“ на смрт. Ништа се не бојим. Жао ми је само тебе и Гође (ћерке Гордане).

– Невин умирем. Савест ми је потпуно чиста. Умирем за част отаџбине и народа. Умирем као јунак и сам ћу командовати паљбу.

– Жао ми је само што нисам погинуо на бојном пољу. Буди храбра и васпитавај добро Гођу. Моје одело, цивилно, налази се код проте Поповића у Мионици. Шаљем ти и нешто новца. Љубим тебе, Гођу и све моје, твој Срчек.

Према сведочењима његових ратних другова, последња жеља Ивана Фрегла била је да сам командује немачким стрељачким стројем који је требало да га убије. Слушајући га са неверицом, немачки официр му је изашао у сусрет.

Неколико тренутака после стрељања мајора Фрегла и Мишића Ратни дневник Вермахта бележи да отпор устаника баш у том крају није јењавао:

– Јаке банде југозападно од Ваљева. Банде су се појавиле и на западном Косјерићу.

ОДМАХ по окупацији Југославије, италијанске власти су од словеначког политичара, дипломате, писца и банкара Ивана Хрибара, ултимативно захтевале да преузме дужност градоначелника окупиране Љубљане. Хрибар је то категорички одбио и умотан у југословенску заставу у 90. години живота скочио је у ледену Љубљаницу.

Иза себе је оставио поруку с Прешерновим стиховима:

Мање је страшна ноћ у црне земље крилу,
Него под светлим сунцем ропства дани.

Перо Симић