Вечерње новости, 24. 2. 2023, ЈОШ ИМА ДОКУМЕНАТА ИЗ ДРУГОГ РАТА ПО ПРИВАТНИМ АРХИВАМА: Саво Штрбац потврдио постојање тржишта историјским артефактима

Војни архив Фото: Политика / Д. Јевремовић

НЕДАВНЕ написе „Новости“ да постоји тржиште ратним документима из Другог светског рата потврдио је и директор Документационо-информативног центра „Веритас“ Саво Штрбац у интервјуу Срни, који је пренео Веритас.

– Многи људи располажу разним документима било да су видео записи, фотографије или тонски записи из рата – рекао је Штрбац, и додао да њега највише интересују документи из сукоба деведесетих, али да постоје и они који се односе на Други или Први светски рат.

– Многи су знали шта интересује Веритас, мене и моје сараднике, па смо тако долазили до тих докумената. Наравно, то има своју цену и ствар је погађања као у свакој трговини. Има ту надмудривања, договарања, преговарања, лажирања, продаје разних папира.

Новости су претходно објавиле тврдње директора Музеја жртава геноцида Дејана Ристића да су озбиљни конкурентни Музеју приликом набавке историјских артефаката групе и појединци, које финансира проусташка емиграција из Аустралије и Канаде, и који купују различите фотографије, преписку, пропуснице, потврде, објаве и предмете из Јасеновца и других логора у НДХ, да би их уништили и тако потпомогли ревизију историје. За то, како је навео Ристић, не жале новца.

Штрбац је, пак, истакао да је многим Хрватима Јасеновац „рак рана“ и „најцрња мрља коју су имали и још је имају“. Он мисли да је после толико времена од Другог светског рата мало тога остало скривено, па чак и из рата деведесетих, а камоли из рата четрдесетих година.

– Међутим, увек је могуће докопати се неког документа из приватних архива. И нас у Веритасу, иако се не бавимо директно Другим светским ратом, још зову и долазе људи да би нам предали неки папир из приватне архиве који имају. Веритас их упућује у Музеј жртава геноцида – каже Штрбац.

Као пример наводи писмо једног Србина из Босанског Грахова, који га је молио да провери налази ли се 15 његових рођака на поратном списку жртава Другог светског рата. Човек је нагласио да су ти рођаци били четници. Испоставило се да нико од њих није био на списку. Само у селу тог човека било је 60-так људи уз четнике или у четницима, које су усташе убиле. Послератне партизанске власти су их све третирале као сараднике окупатора и квислинге, па нису ни пописивани по посебној наредби 1964.

Таквих села која нису пописана има много по БиХ, Лици, Далмацији, Хрватској, Црној Гори и Србији. Зато је Музеј жртава геноцида позвао њих или наследнике да се јаве, дају податке о жртвама и попуне формуларе.
В.Ц.С.