Вечерње новости, 24. 1. 2024, Алибунар: Споменик војницима 4. коњичког пука ВКЈ стрељаним у Априлском рату

Алибунар: Спомен војницима 4. коњичког пука КЈ погинулим у Априлском рату Фото; Вечерње новости, Д. Дакић

У општини Алибунар, на излазу из Банатског Карловца ка Владимировцу, постављено је скромно спомен обележје, посвећено палим војницима Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. године.

Реч је о око 40 припадника 4. вршачког коњичког пука, које су после кратке, али жестоке борбе, као ратне заробљенике стрељале немачке окупационе трупе.

Било је то 11. априла, након пада Вршца, када су СС-овске копнене трупе преко Алибунара и Панчева кренуле у освајање Београда.

На том путу једино су у Алибунару доживели озбиљнији отпор, али су, супротно Женевској конвенцији, потписаној 1929. године, стрељали своје ратне заробљенике.

Спомен-обележје је након 83 године од тог злочина постављено на иницијативу једног монаха из вршачког манастира Мало Средиште, који је указао на то да се ту налази масовна гробница.

Уз подршку локалног црквеног одбора, радове је финансирало и извело локално комунално предузеће „Универзал“ из Алибунара.

На месту страдања краљевских војника поставили су метални крст и мермерну таблу са натписом и све то оивичили ниским стубовима.

Идеја је да сваког 11. априла, почевши од ове године, црквени великодостојници ту одржавају помен, а грађани полажу венце.

Крв текла из цркве

Није то, међутим, био једини масовни злочин, који су СС-овци починили тог 11. априла у општини Алибунар. Због убиства свог мајора, побили су око 200 обичних грађана, међу којима је био и болничар са траком Црвеног крста. Део тих цивила сахрањен је у масовној гробници заједно са вршачким војницима, а део у порти цркве у Алибунару, где је спомен-обележје постављено одмах после рата.

Српска православна црква у Алибунару је од првог дана окупације била претворена у сабирни логор. Док су бројни затворени цивили неколико дана у унутрашњости светиње чекали своју егзекуцију, у порти је већ била направљена масовна гробница. Кажу да је крв убијених текла кроз црквена врата.

 
Јелена Ј. Баљак