Вечерње новости, 24.10.2021, Историчар др Владимир Умељић: Документа о геноциду у НДХ уништавана у Брозово време

др Владимир Умељић, Фото: Вечерње новости, Д. Дозет

Ово, за „Новости“, наглашава др Владимир Умељић, историчар и теолог, којем је управо ових дана Издавачка кућа „Филип Вишњић“ у Београду објавила историјски роман Вучји месец изнад куће Чарнојевића (Прилози за фамилијарну хронику)

Признавање независности Косова и Метохије представљало би духовну кастрацију, а затим и колективно самопоништење српског народа. Имам поверења у наш народ упркос систематском расрбљивању, које траје од оне несрећне југословенске заслепљености по завршетку Првог, Другог светског рата и Брозовог терора. И, наравно, упркос свим друго и трећесрбијанцима, који се из разноразних разлога коцкају туђим новцем. Мислим, или се барем надам, да их је наш народ прозрео и ставио их на место које заслужују.

Ово, за „Новости“, наглашава др Владимир Умељић, историчар и теолог, којем је управо ових дана Издавачка кућа „Филип Вишњић“ у Београду објавила историјски роман „Вучји месец изнад куће Чарнојевића (Прилози за фамилијарну хронику)“. Прича прати судбину српске породице са Космета, од Велике сеобе, преко оба светска рата, па до грађанског рата деведесетих којим је СФРЈ раздробљена и послата у историју.

После низа историјских студија, као и књиге „Балкански гамбит Ватикана“, јесте ли овим романом желели да подсетите све нас да је Космет вечна тема?

– Желим да подсетим не само наше данашње колебљивце у српским редовима већ и све несрбе а нарочито антисрбе, да је косовско-метохијска одредница наше историјске судбине од есенцијалне важности за наш народ и да се свако ко инсистира на нашој духовној аутокастрацији, игра ватром.

Другим речима, ја их све молим да се посвете историјским чињеницама и да се просвете. Да не сеју више семе зла за неке будуће генерације. У том смислу би и овај роман могао бити од користи. Реч је, дакле, о књижевној фикцији, која се додуше заснива на провереним и проверљивим историјским чињеницама, а остало је плод маште аутора. Уз то, у овом делу се не ради само о историјату фамилије Чарнојевића, већ и о трајању и опстајању човековог хуманистичког бића у профано-историјском и духовно-историјском контексту

Кроз роман провлачите и причу о побратимству породице Чарнојевића и једне фамилије Албанаца. Верујете ли да би овакво штиво могло да има читаоце и међу Албанцима?

– Да, убеђен сам у то. На Космету сигурно има и те како часних и поштених Албанаца, као што је то ова фамилија из романа. Мислим да им не би сметало то што се већ на почетку романа назире, а на крају недвосмислено препознаје једна надоносна спона, јача од свих доживљених страхота и ужаса, јача од понекад неподношљиво суровог живота и вечите тајне смрти. Јача, јер, поред осталог, превазилази и све националне предзнаке.

Као вишедеценијски житељ Немачке како се носите с чињеницом да из те земље непрестано долазе захтеви о неопходности „промене свести српског народа“?

– Када је НАТО 1999. напао остатак српских земаља гостовао сам на немачкој телевизији, Студију Феникс, и на питање о Хашком трибуналу рекао да је то политичка а не правна институција. Јер, ако није тако, зашто и тадашњи немачки министар иностраних послова није пред тим судом? Он је, наиме, доказано трећи немачки министар иностраних послова у 20. веку, после својих колега у царској па у Хитлеровој Немачкој, који је саодговоран за то што су Немци напали Србе у њиховој рођеној земљи и убијали их? Овога пута кршећи Повељу УН и читаво међународно право. На то није дошао никакав одговор, али и ћутање је врста одговора. Другим речима, политика Немачке према Србима је до данас остала иста, само се средства мењају. С том чињеницом морам да живим не само ја и остали Срби у Немачкој, већ и српски аутошовинисти.

Колико снаге и самодисциплине треба да поседује један угледан истраживач националне историје попут вас како би и данас непоколебљиво остао на том путу?

– Бављење народним послом није нити хоби, нити забава, већ животно опредељење, за које се наравно увек плаћа велика цена. То је већ знао велики кинески филозоф Лао Це, који је рекао: „Истина још ником није шкодила, осим онима који су је изговарали“. Но већ поодавно, заправо већ деценијама, сам мишљења, фигуративно речено, да сам сувише стар да бих кварио своју биографију скретањем са пута свог опредељења.

Важите за једног од најбољих познавалаца историје НДХ. Како доживљавате то што у последње време умањење броја страдалих Срба долази и са чела појединих музејских установа у Србији?

– Лицитирање бројем жртава је нељудски чин, у читавој дискусији је потребно више толеранције а мање острашћености. Када заклети статистичари тврде да број жртава по статистици не прелази негде око 100.000, а ја кажем да по свеукупности историјских извора тај број иде на стотине хиљада и при томе се позивам на теорију вероватноће, сестру близнакињу статистике, са којом заједно чини област математичке стохастике, они одмах повичу – то је ненаучно. У Јасеновцу се број жртава мери стотинама хиљада, то је сигурно, а треба имати на уму и да је већи део документације уништен у Брозово време.

Верујете ли да би отварање ватиканских архива из периода папе Пија XII кључно допринело употпуњавању истине о Јасеновцу?

– Да, верујем, уколико они икада буду заиста потпуно отворени.

 
Светосавље је наша суштина

Као теолошки образован човек, како објашњавате оркестриране нападе из региона, али и од мањих група у Србији, на патријарха Порфирија и СПЦ?

– Сви ти напади су заправо комплименти за СПЦ и потврђују исправност светосавског православљања Господа. Истовремено, они потврђују страх оних који свој новокомпоновани идентитет односно службу недобронамерним светским зломоћницима граде превасходно на антисрпству. Светосавље је главна препрека при прижељкиваној „промени свести“ код Срба. Атеистичке снаге на Западу су у међувремену регрутовале значајан број припадника своје пешадије „на лицу места“. Али, ја верујем да их је наш народ прозрео и да ће остати веран својим коренима, свом суштинском бићу.

 
Расветљава злочине над Србима

Др Владимир Умељић (70) рођен је у Београду, где је најпре завршио студије стоматологије. Пре три деценије отишао је на студије теологије и историје у Франкфурту на Мајни. Утемељивач је и дугогодишњи потпредседник Светског сабора Срба (Хајделберг), члан Фонда истине о Србима (Београд), управник Српског културног и документационог центра за Немачку (Ашафенбург). Објавио је (2005) студију у два тома „Срби и геноцидни 20. век“ на српском језику. У научној студији „Теорија дефиниционизма и феномен геноцида. Етика и власт над дефиницијама“ истражује феномен геноцида над Јеврејима, Србима и Ромима, са тежиштем на појму србоцид 1941-1945. у НДХ. Његове студије доприносе расветљавању злочина над српским народом у Европи и свету.

Јованка Симић