Вечерње новости, 24-25. 4. 2021, Усташе су све у крв обукле: Деценијама затурено сведочанство књижевника Ћамила Сијарића о ужасима Јасеновца

Ускочка шума: Рекогнистицирање дела логорских јама Фото: Вечерње новости, књига „Концентрациони логор Јасеновац“, Антуна Милетића

СУДБИНА? Новинарски, проклети занат? Задатак који се не одбија и кад у такав полазиш, а не знаш да има и горег од пакла. То је да га преживиш и с њим живиш до краја. У тишини. У муци. У немоћи да повучеш уже звона.

У ових неколико реченица, трајао је и истрајавао Ћамил Сијарић, партизан и Танјугов ратни новинар, први који је крочио у ослобођени јасеновачки логор, крајем априла 1945. године. Имао је, тада, 31 годину живота и четири – ратног стажа.

Његови потресни записи чамили су у мраку готово четири деценије. Тада су се, удружени издавачи из сарајевског Ослобођења и приштинског Јединства, осмелили да овај Ћамилов рукопис, објаве.

Тако је осванула његова књига Ослобођени Јасеновац, али, светло под којим се пробудила, било је штуро и шкрто, као и свака истина о времену страдања у логору смрти. Ујутро пробуђена, а с првим сутоном угашена. Па, ни данас, то Ћамилово драгоцено сведочанство готово да је недоступно јавности.

Данима су Новости трагале за Сијарићевом књигом у којој је, тек, на 90 страна објављен сав ужас логора Јасеновца и сва бруталност усташких злочина који ни пред извесним ослобађањем логора, нису били затрти.

Наша редакција учинила је огроман напор да са породицом великог Сијарића, који је слике ужаса, касније, потискивао пишући у тишини у којој су настала његова изузетна дела – да успостави контакт. Утисак је да се Ћамилов мук од преживљеног сусрета са Јасеновцем, у пролеће пре седам деценија, уселио и у њихова срца. Одлуку Ћамилових потомака поштујемо. А из књиге до које смо, волшебним путевима дошли, у два наставка (данас и сутра) објављујемо најпотресније делове.

– Крај априла, а 1. мај, само што није освануо, идем десном страном ослобођеног логора, оном страном којега опасује Сава – бележи Сијарић. – Обала је стрма. Вода дубока. Овде су пристајали шлепови. Дереглије. Компе. Овде су из њих извлачили људе, а шлепови су ишли даље, људи овде остајали. Да више, одавде, никад не изађу. Овде су ствари надживљавале људе. Ево, преда мном трагови убица, стопе које су за собом остављали. Ту је гомила крвавих остатака одеће, обуће. Оних, који су носили ова мушка одела. Ове крваве женске кошуље. Ове, у грудве од крви слепљене крпе. Подигао сам, из гомиле, једну крпу а за њом су се дигле и остале. Све се укочило од људске крви и прилепило једно уз друго.

– Подижем једну дечју чарапицу. Каљава је од земље и од крви укорубљена. Дете је могло имати две године. Тек на овај свијет стигло, па сужњик постало.

– Ево и другога крвавог остатка засужњеног детета, овде у логору. То је дечји сиперчић! Она мала дечја марамица што се деци веже око врата – да се не прљају када једу. На њему је црвеним концем извезен пуж. И, кад год би дете сагнуло главу, могло је на прсима да види пужа. Али, овде је прекинут пут. Детету. Мајци. Пужу и маленом патуљку који је на тој марамици још био извезен. Ово је њихова крајња тачка пута.

Сијарић, надаље бележи, у својој књизи Ослобођени Јасеновац:

– Надносим се над клизавом обалом и гледам, у врбак и воду. И то што видим – то је грозота! Ту су гомиле голих лешева! То су они што су, горе, на обали свучени, а одела и хаљине запаљени, а они голи – голи и мртви отиснути низ ову стрму обалу.

– Вода, савска, није јака, па су уз врбе, лешеви задржани у шибљу. Повили се један према другом. Има их око четрдесет, педесет. Сваки је окренут на своју страну. Неки немају лица. Неки, главе. Неки без руку. Без ногу. А, понеки и не личе на људске лешеве, него на нешто што се само црни из воде и око чега се само вију ројеви муха.

– Много је оних који су свезани жицом. Свакоме је понешто свезано, оно што је на њему остало. Видим голу жену, старицу. То су, материнске, нечије кости. С друге стране, уз један пањ, лежи млада жена сва гола и сва у води. Видим јој кроз воду жицу око грла. И на жици комад тешка жељеза, да је жељезо повуче на дно. Коса јој се расула, црни се. Стојим и гледам. Гледам друге, водом, испране рубове рана под људским грлом. Прекланим. Свима су, које видим, преклана грла и руке свезане. И женама и мушкарцима и деци. Деца су се овде тесно уденула међу ове безобличне лешеве, међу оне без главе, без руку, без очију и без лица. Али, кад се боље у њих загледа, види се да и та деца нису цела, него само делови од детета: глава без трупа, труп без ногу, и тако – као, оно, кад дечја лутка, после много игре и чупања, остане без својих делова.

– Ова је вода данас одвратна. Удаљио бих се од ње, али куда ћу? Куд год кренем иста је слика као и када сам у овај логор крочио. Војници које сам добио у команди места, напустили су ме. Кажу ми да не могу да гледају тај ужас. И, један по један, хватали су капију. Говоре, да је нешто друго, могли би да ме прате, али ово не могу да поднесу. Даље, ни сам нисам могао.

САМО СУ ВРАНЕ ДОЛЕТАЛЕ

СИЈАРИЋ у својој књизи која је дуго била затурана, а он сам утишаван да у муци гаси никад угасле слике сусрета са ослобођеним Јасеновцем, пише:

– Видим врбак, разредио се, сутра ће мај, у води леже жене. Пуно жена. Пуно младих и старих глава. Косе црне и седе. Колена гола. Гола прса и рамена. Тренутак, кад понека из скупине заплови низ Саву, кад је покрене вода, страшно је то. Вода их носи према матици. А само вране долећу и падају на њих. Па и њих и вране, тако, вода носи.

ПОТПИСИВАО СЕ ЋИРИЛИЦОМ

ЋАМИЛ Сијарић, учесник НОР-а и један од првих Танјугових извештача, после рата, уточиште је нашао – пишући. Оживео је и оживотворио приповетке и романе, посебно везане за његов крај. Рођен је у Шиповцима код Бијелог Поља 1913. године. У Београду је завршио права. У младости је писао поезију, касније се посветио прози. Објавио је осам збирки приповедака и шест романа: „Бихорци“, „Мојковачка битка“, „Конак“, „Рашка земља и Расција“. Живео је у Сарајеву до трагичне, изненадне смрти 1989. Писао је и потписивао се у својим делима и интервјуима, у којима се само једном вратио у ослобођени Јасеновац.

Ускочка шума: Рекогнистицирање дела логорских јама Фото: Вечерње новости, књига „Концентрациони логор Јасеновац“, Антуна Милетића

ЦРНЕ ЈАМЕ УМЕСТО ОЧИЈУ: Сведочанство новинара који је први крочио у Јасеновачки логор – Док мртви плове Савом, живи чекају да отплове…

НИКО, тако, као Ћамил Сијарић, партизан и један од првих ратних новинара Танјуга, није пренео слике које је затекао после пробоја јасеновачког логора, крајем априла и почетком маја 1945. године.

У овој фабрици смрти како је објавио у својој, деценијама прекривеној тамом, књизи Ослобођени Јасеновац, убијено је 700.000 људи.

Велики Сијарић, који ће се до краја живота борити са тим сликама и сведочењима, први је ушао у ослобођени логор. Али, он се тог сусрета са ужасом никада није ослободио. Утеху је нашао у писању и изнедрио најлепше песме, приче и романе. О завичају. Свом Бијелом Пољу. Мојковцу. Рашкој земљи расцији… А, уточиште је нашао и у породици која га је разумела и пратила. Лечила од успомена на ужас који је затекао када су пробијене жице најбруталнијег усташког логора.

– Клавир. Слушам те композиције. Моја ћерка, вежба. Спрема се да положи дипломски на музичкој академији. То ме мало развесели и удаљи, али не толико далеко да би ме ослободило несреће која се у мене уселила. Тешко би, ишта, потиснуло живе слике ужаса које живе у мени. Ја о томе у кући не говорим, а моји већ знају да се у то не дира – поверио је Петру Сарићу, уреднику приштинског Јединства, када је ова издавачка кућа, уз сарајевско Ослобођење, почетком осамдесетих објавила ово драгоцено Сијарићево сведочење.

Овако је сведочио Ћамил Сијарић:

– Преда мном је опет гробље. Ово је треће. И оно је у води, као она два прва. И, опет… делови тела, ноге, руке, и бела женска глава са које је убица огулио кожу. Каиш коже. На њему црн прамен косе. Лежи на води, држи се крајичком за огуљену главу. Била је лепа ова коса и биће да је лепо стајала на нечијој младој глави пре него што су је огулили. Била је то нечија сестра, коју су, тим гуљењем коже живу измучили, а затим је бацили у Саву. Има од једног песника и овакав стих: „Премного ти је воде, драга сестро, па се не усуђујем да пустим још и своју сузу“. То исто може да каже и отац који у води тражи сина: „Премного ти је воде, сине…!“

Вода је овде гроб. Неископан. Неизмеран. Бескрајно велик, јер је то вода – вода Сава. Отиче и односи мртве, ко зна до којег далеког краја. Под неко далеко небо, дотле, докле иду воде ове реке… Наилази цела скупина. Сви су повезани један за другога и свима су руке свезане на леђима. Иду ничице, тако да су им главе у води, а над водом леђа и руке и на рукама жица. Горе, у ваздуху, прате их вране. Падају на њих и са њих узлећу.

У ЧЕКАОНИЦИ ПРЕД СМРТ

РАЗЛИКА између живих и мртвих у овом страшном логору је само у томе што су мртви већ отпловили Савом, а живи имају тек да отплове. Зато су се људи осећали да су у каквој чекаоници у којој чекају… Чекају и слушају преко воде пушке. И, знали су: кад тамо пушке пукну, то су одведене стрељали. И то је било грозно, али се људи навикли. Говорили су ми преживели: „Горе је кад се не чују пушке. Кад се чује кркљање и вапаји. Они људски гласови који значе ужас. Тада је било јасно да не стрељају, него спаљују и то је било најтеже.“

Не усуђујем се да учиним још који корак дуж обале, па се враћам и идем дубље у логор. Нема ништа преда мном, до широка празна ледина, на њој млада пролећна трава и ваздух чист, па да, после страшног задаха тамо код воде, дубоко удахнем. Али нећу тако дуго, јер на овој ледини ево језера. Није велико али је дубоко и у њему виде се лешеви. Вире из воде и рекло би се да их је језеро пуно. Гледам руку откинуту од тела, рамена, леђа, прса, ноге. Ноге су све босе, и само је на једној црна велика ципела.

И ево где се опет неко откида од земље и диже горе. Жив је – човек је, и није један него их је више. Управљају према мени, и ја их чекам. Видим да су тек ушли у логор, јер долазе од капије. Питам их ко су.

– Ја сам Ђуро Антонић из Банове Јаруге. Тражим жену Аницу и кћер Иванку – вели први. Сељак је, стар је.

– Ја сам Иван Послон из Краљеве Велике. Тражим родбину и сељаке из Краљеве Велике. Из моје су куће овде доведене двадесет и четири особе.

– Ја сам Марица Влашић из Плесна. Тражим моју мајку Мију.

– Ја сам Мара Грудонић из Плесна. Тражим своју кћер и снаху.

– Ја сам Мара Антолић. Тражим прију Мару Бајковић.

И пошли су ка Сави, онамо где сам ја већ био, да траже своје, гледаће тамо дуго у воду, и неће их наћи.

ЦРНЕ ЈАМЕ УМЕСТО ОЧИЈУ

ВИДИМ шесторицу у једној жици. До саме су обале. Жица иде од руке до руке. На крају привезана метална плоча да их повуче у дубину. Сви су голи и година различитих. Младићи и старци… или им се старост не зна јер су им главе забодене у блато, а неки главу и немају. Некима су лица исечена ножем. Нож је ишао од очију, па низ браду, па низ прса, па низ стомак. А, очију нема. Уместо очију црне јаме. Око јама роје се мухе. Око свега што се овде помолило из воде роје се мухе.

Преда мном су остаци зграде у којој је била ланчара. Све је сагорело осим гвожђа. Свуда су локве и флеке нафте, и људски трагови: ципеле, капе, ногавице, огњиште. Око огњишта недогорели делови људског тела, недогорела одећа, обућа, прње. Крај огњишта као угарак лежи половина људске ноге. Горела и угасила се.

Гушио сам се, па сам кренуо према капији. Гледам је из логорског простора. То су врата од пакла. То је капија смрти. Велика. Страшна. Кроз њу се само улазило, али се није и излазило. Капија „излаза“ била је на другој страни, према Сави. Сава је била „мртвачки парк“. Пут у смрт.

Грануло је сунце. Оне што тамо у Сави мртви леже, никад огрејати неће.

Милена Марковић