Вечерње новости, 24. 4, 2024, У рату на граници опстајали само Срби: Новости у румунском Банату, где су од 15. до 18. века живели углавном Срби

Остаци тврђаве Соколари изнад с. Поток, румунски део Баната Фото: Борис Субашић, Вечерње новости

ХИЉАДЕ Срба сваког викенда прелази гранични прелаз Калуђерово и улази у Румунију, па преко села Николинци, Маковиште, и поред Петрилове стижу до сеоца Поток, одакле крећу на пешачење преко заталасаних брежуљака старим путем до врха ниске планине са остацима утврђења Соколари, како се и данас зове оближње село.

Чести су српски топоними широм данашњег румунског Баната, средњовековног јужног дела Краљевине Угарске. Срби су овде живели и много пре њеног оснивања, а у 15. веку су после пада Смедерева преплавили опустели Банат из кога су претходни становници побегли у страху од Османлија. Срби су тако постали граничари хришћанске Европе.

– Српске заједнице у Банату формирале су горњи друштвени слој који је представљао необичан спој феудалних институција угарске државе и једноставнијих друштвених форми донетих са Балкана. Најзначајнији и најугледнији српски прваци били су представници феудалних породица Јакшић и Белмужевић али и разни војни команданти и заповедници тврђава међу којима се посебно истиче Радич Божић – наводи историчар др Ненад Лемајић.

Током два века великих сукоба Угарске и Турске у Подунављу подручје Баната и Поморишја непрестано је било у ратном стању, у коме су опстајали само Срби.

– Српско село под турском влашћу, осим са својим спахијом, није имало значајнијег додира са Турцима. Између села и државе налазио се систем домаћих људи, кнезова и примићура. Они су имали различите надлежности међу којима су преовладавале војне и полувојне – наводи др Лемајић.

Тако је и тврђава Соколари у османско доба преименована у Алибег, али њена посада су остали Срби. Они су дигли устанак и претрпели страшне губитке од 1683. када су европске хришћанске силе заратиле против Османлија.

После ослобођења Баната на аустријским картама планина је обележена као Алибег, а тврђава као Соколари. Данашњи румунски назив је Илидија, по оближњем селу, које је на старим картама Војне границе обележено као Илиндија, српска насеобина. Тада је уместо средњовековне тврђаве на врху планине подигнут чардак, караула на високим стубовима, са које су мотрили банатски крајишници.

– У Великом бечком рату (1683-1699) врло активно учествовали су и Срби из тадашње Војне крајине, односно Карловачког и Вараждинског генералата, као и Срби из дотадашње турске Славоније, али и они из Угарске, који су у току тог рата испод турске власти прелазили на хришћанску страну и, најзад, они који су у току Велике сеобе под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем преплавили јужну и централну Угарску и као тзв. рацка (српска) милиција, под својим народним капетанима и војводама, поднели велики терет рата – записао је покојни академик др Славко Гавриловић.

Војне границе биле су подељене на капетанате, а они на компаније или чете, које су биле пешачке или хајдучке и коњичке или хусарске. Седиште важне граничарске капетаније са чувеним српским хусарима – коњаницима налазило се у Маковишту, а војници-сељаци су живели у том селу, Петрилови и Потоку.

Када је половином 18. века Војна граница почела да се помера јужније у Банат, за њом су кренули и Срби. У бечким архивима су сачувана њихова писма којима су одбијали понуду да остану у мирнијим крајевима као кметови и захтевали да живе макар и у непрестаном рату да би сачували граничарске привилегије: слободу, достојанство и православну веру.

Историчар др Јелица Илић је у дисертацији „Банатска Војна крајина у другој половини 18. века“ навела списак од 67 села у Банату која су имала војни статус: Чента, Опово, Сефкерин, Глогоњ, Јабука, Панчево (коњица под командом капетана Силађија), Старчево, Омољица, Брестовац, Плочица, Ковин, Делиблато, Црквенка, Гај (пешадија под командом капетана Рашковића), Острово, Дубовац, Кајтасово, Омор, Дупљаја, Јасенова, Црвена Црква, Врачевгај, Нова Паланка (пешадија под командом мајора Симбшена), Таллхаусен, Русцхова, Крушчица, Миколиз, Петрилова (коњица), Округлица, Соколовац, Бела Црква, Лангенфелд, Слатина, Кусић, Ребенберг, Најдаш, Јазовик, Поток, Сокол, Маковиште (пешадија под командом капетана Дуке), Дибић, Белобрешка, Мачевић, Пожежена, Молдова, Босниак, Доња Љупкова, Горња Љупкова, Сушка, Берзаска.

Вредно је поменути ова имена због оних хиљада Срба излетника с почетка приче који шетају под тврђавом Соколари и диве се клисурама реке Беушнице и Нере. Можда ће се неки од њих сетити да су потомци старих граничара који су патролирали дивљином Банатских планина.

Рударски пут изнад Нере у селу Саска Романа је био граничарска патролна стаза Фото: Борис Субашић, Вечерње новости

ЧЕТИРИ КАТЕГОРИЈЕ СТАНОВНИШТВА

ГРАНИЧАРСКО становништво било је сврстано у четири категорије: служеће, чардаклије, емерите и егземпте, навео је академик Славко Гавриловић: „Обавеза војне службе падала је скоро искључиво на активно служеће или земаљску милицију и чардаклије.

У те обавезе спадало је учешће у ратовању против Турака, стражарска служба на чардацима дуж пограничног кордона према Турској, осматрање и обавештавање о покретима с друге стране река, сузбијање изненадних продора од стране Турака, прогон разбојника, спречавање кријумчарења…“

Борис Субашић